Ima ona stara priča o kornjači i zecu koja je jako popularna kod nas dramosera koji vole da izvuku neku priču sa poentom koju svi znaju. Naravno na kraju, kornjača u njoj preje*e zeca, jer iako je spora, finišira i završi sve što treba. Setio sam je se dok sam čitao o bendu Letu Štuke, jer informacija u kojoj bend koji je nastao pre 40 godina izbacuje tek svoj peti album tera na to.
Letu Štuke su po tom nekom računanju verovatno najsporiji bend na svetu, ili makar na ovdašnjim prostorima koji nazivamo još i region. Međutim, slušajući album Eter, shvatate da to tako i treba jer, kad se vratimo na onu kornjaču s početka teksta, bend radi sporo, ali poentira u svakoj pesmi, bez suvišnih momenata, tonova ili filera na albumu. Svaka pesma tu sa razlogom. To onda valjda opravdava velike pauze između izdanja.
Dino Šaran se još jednom pokazao kao narodski pesnik, iako je uvek spreman da skreše narodu u lice sve šta misli, a misli uvek puno i svašta. Kad se odnosi prema svom vremenu koji živi i kojim se kreće, podseti na nekog modernog Džonija Štulića koji bi verovatno se isto ovako odnosio prema nama, da ga ovo mesto, vreme i ljudi uopšte interesuju. Ne pominjem džabe Džonija, jer je Šaran već pisao o njemu u jednom od najvećih hitova Štuka – Tesla.
Ovog puta, u samo jednom stihu daje omaž Azri, ali i sa njim pravi i vezuje celu sliku na pravi način. U pitanju je singl Ljudska prava, pesma koju slušamo već nekoliko meseci unazad, i u originalu, i u sjajnom remiksu Dubioze kolektiv. U njoj Šaran nabraja, ali i opravdava zašto i kako se neko odluči da odavde ode, jer ne pristaje na život u kom „po ljudskim pravima seru ptice“, ali u refrenu poput Džonija, koji peva Balkanu, završi celu priču u kojoj se ne vraća sa „dobro mi stoj“. Samo taj stih je bio dovoljan da otključa, makar meni, ceo album Eter, u kom se ređaju slike i priče, nekad poprilično očigledne, a nekad sakrivene o kojima možete da promislite. Slike su uvek blago do potpuno pesimistične, ali opet sa dozom balkanskog patosa i duše koji od tebe traži da ostaneš u toj borbi, ili kao što je bend u saopštenju rekao – za sve ostavljene na vjetrometini nove tehnološke revolucije i njezinih nuspojava. Poziv je to za povratak na „tvorničke“ postavke.
Sve počinje mračno, s pesmom Mesec. Zlokobnom recitacijom, koja priča i peva o košmaru i vrisku dece koja je zabranjena tema, i koja možda da, možda ne, peva o svemu onome što se dešava u Palestini danas, pred zatvorenim očima sveta. O Ljudskim pravima sam već pisao, kao centralnom momentu albuma, na koji se nastavljaju još dva singla, Idemo pjesmo, čiji gudači koji pletu melodiju oko Šaranovog glasa i iznenađuju, i Stvoreni od zvjezda, možda i najoptimističnija pesma na albumu, koja peva o tome da će svima doći kraj, pa i onima na vlasti jer buka sa ulice, mladost u cvatu, je kao reka koja teče ka moru. Pesma koja može jako lako da se tumači kao politički trenutak u Srbiji 2026. godine.
Filmski grad je zato čista sarajevska priča, koja peva o festivalu u ovom gradu koji će nagurati ljude na crvene tepihe, dok u hotelima nema vode. Pesma koju sam možda i prvu najviše prigrlio zbog ličnih pehova sa ovog festivala o kom ću neki drugi put. „Filmska“ priča se krije u Westernu koja poput kakvog pseudo-kantrija peva i priča istu takvu postmodernu vestern priču. Ako posmatramo album kao dve strane LP-ija, prva je ta angažovana, dok druga ide više u intimnoj i emotivnoj priči, da ne kažem ljubavnoj. Sve te tajne i Lakše pokazuju muzičku raskoš ovog benda, koja iako Šaranovom poetikom, ali i vokalom, jeste duboko vezana za ovaj prostor, muzički odlazi u pravcu alternativnog roka modernih tendencija, pa otud možete čuti i ritmove Radioheada, ili gitare Džona Frušantea u njegovim solo psihodeličnim radovima.
Drugi vrhunac albuma, za potpisnika ovih redova, je pesma Molim te, jedna ozbiljna postljubavna priča, čije poletne indie rok gitare maskiraju jednu završenu ljubavnu priču koja je odavno odsvirala, iako njenim akterima još niko to nije javio. Pesma koja bi mogla da bude tajni hit Štuka na drugu loptu, a takvih pesama na prethodnim albumima je bilo baš dosta, da bi se tematski slično nastavilo na završnoj Ostavljena.
Letu Štuke kroz Eter proleću kroz nekoliko strujanja, želeći da budu i moderan pop-rok bend koji prati sve što nudi Zapad, ali i nervozni kafanski filozofi koji posmatraju kako i poslednji elementi ljudskosti napuštaju ove krajeve. U toj nekoj sferi se najbolje snalaze i najbolje zvuče i izgledaju, to su pokazali još na početku studijske karijere, pa mogu slobodno da kažem da imamo pred sobom najbolji album benda još od Proteina i ugljikohidrata iz 2008. godine.