Ritam Nereda, Gomila Nesklada

the-clash

the-clashZaista ne razumijem napore čovječanstva da se sve dovede u red. Svakome ko je bar malo promislio o tim stvarima je jasno da ne postoji ta sila, taj izum koji će ukrotiti nepredvidljivost prirode. Na svaki naš pokušaj uspostavljanja reda Majka Priroda je uz grohotan smijeh odgovorila zemljotresima, vulkanima, olujom, cunamijem, epidemijom i ko zna s čim sve ne. Zato ću uvijek biti pristalica anarhističkog haosa, surfer kojeg nose talasi prirodnih prevrtanja, prije nego onaj koji iste te talase pokušava zaustaviti golim rukama. Poenta nije samo uzaludnost sizifovske borbe protiv kosmičkih sila haosa. Ljudi koji su uredno očešljani, ispeglani, imaju oprana kola i sobe u kojima nema razbacane odjeće po krevetu, smokija po podu, prašine po radnom stolu i paučine po krovu su jednostavno bolesni. I užasni. Njihova predvidljivost, nemaštovitost, programiranost i bezličnost su horor modernog doba, orvelovski košmar pretvoren u javu. So-fucking-boring! Haos je prapostojbina svakog homo sapiensa, urezana u njegove gene, i svako protivljenje istom je laž i iluzija proistekla od ljudi čija je svijest skučenija od mišije rupe. “Dobro, ali kakve veze to ima sa muzikom, doktore Strugar?” pitate se vi. Okej, evo ovako… Svjedoci smo širenja konformizma na globalnom nivou, a to, naravno, nije zaobišlo ni muziku. Rokenrol se nalazi u stanju letargije sa gomilom one hit wondera koje nam mediji serviraju, a koji su maštoviti koliko i mašina za pranje suđa. Da ne pričamo da svi liče ko jaje jajetu – i u audio i u vizuelnom smislu. Očigledno postoji neki kodeks ponašanja i odijevanja koji vam obezbjeđuje da vaš bend bude prihvatljiv za televiziju i svi su se uhvatili toga ko pijan plota. Stanje je zapravo, u neku ruku, vrlo slično onom koje je prethodilo pank revoluciji sedamdesetih. Da li je nova pank revolucija pred nama? Vrijeme će pokazati, ali slažemo se da je itekako potrebna. Pa možda ovaj put taj talas zahvati i nas balkanske jadnike. Zato budi spreman radni narode Crne Gore, daj svoj doprinos! Indie-MTV bendovi koje čine studenti sa Oxforda u džemperčićima, nalickani i uredno očešljani, koji pjevaju o baklavama i na turnejama traže vegetarijansku hranu i lap topove sa ADSL konekcijom, fuck off! Sterilni domaći bendovi u skupim košuljicama koji pjevaju o ljubljenju na kiši i sanjaju Sunčane Skale, fuck off! Rokeri i metalci kojima majke prišivaju “Metallica” na majice, lažni buntovnici koji su glasni samo u mraku i koji glume pank sve dok ne popiju jedno točeno i padnu sa stolice, svi koji slušaju i stvaraju muziku iz pomodarstva, a ne iz zadovoljstva – FUCK OFF TAKOĐE! Dajte seks, dajte drogu, dajte rokenrol pa da se utopimo u hedonističku samodestrukciju, toliko karakterističnu za ovu (kontra)kulturu, iz koje će se stvoriti bljesak supernove koji će generacije pamtiti i prepričavati. Dajte nešto šokantno, bizarno, nešto što ledi krv u žilama i diže adrenalin, nešto što je protiv svih pravila, nešto što će se tajno dijeliti od ruke do ruke i slušati pomno samo kada vam roditelji nisu u kući. Prisli, Morison, Dilan, Roten, Baret, Kobejn i mnogi drugi – svi oni su bili sinovi haosa vođeni ritmom nereda. Svi oni su u početku zvučali masi kao gomila nesklada, zbog njih su djeca plakala, ljudi lomili televizore, tinejdžerke rezale vene, srednjoškolci eksperimentisali s drogama, studenti protestvovali, tetke padale u nesvijest… Zato su mi potpuno nerazumni napori domaćih rokenrol pregalaca da odglume dobre i kulturne momke, “urbane” samo onoliko koliko trenutni trend dozvoljava, sa pjesmama koje gode samo onima čije su moždane aktivnosti na nivou baba Sere. I to u državi u kojoj nećete dobiti ni centa za to, ma koliko se trudili da se ulizujete javnom mnjenju. I dok hrvatski mediji u svojim trač emisijama bruje o tome kako je Goran Bare isprebijao svoju djevojku, kod nas je rokenrol zastupljen samo u malom kvadratiću na srednjoj strani lokalnih novina gdje piše da ” _____ (ime benda) nastupa u _____ (ime grada/lokala) i garantuje dobru zabavu uz domaće i strane hitove”. Dokle, goddamn it!? Eto, to je maksimum koji mogu da postignu uredni i fini momci. Kad sam počeo da pišem ove, uslovno rečeno, kolumne zakleo sam se da neću spominjati svoj bend već ću sve pisati iz perspektive neutralnog, objektivnog posmatrača. Ipak, ovaj put moram da prekrižim tu zakletvu jer želim da podijelim par sopstvenih iskustava sa ljudima. Nemate pojma koliko je dobar osjećaj valjati se po podu pred kamerama jedne nacionalne televizije dok vas kamermani i audio-tehničari zbunjeno gledaju, a kolege muzičari plaču po forumima jer vi, koji ne umijete ni trzalicu da držite po propisima, dobijate jednaku, ako ne i veću pažnju od njih koji su godinama plaćali časove gitare, pozavršavali sve moguće muzičke škole, pročitali svaki broj časopisa BRAVO u zadnjih 5 godina i kupili nove, skupe farmerke i cipele za nastup na televiziji. Život je isuviše kratak da bih sputavao svoje zadovoljstvo radi mišljenja nekih potpuno irelevantnih figura, samoproklamovanih generala bez vojske i njihovih kolega punoglavaca. Šta me briga šta će o tome pomisliti voditelji, zaposleni u PG Soundu i šminkerke. Neobrijan i mortus pijan, u pocijepanoj majici išaranoj flomasterima, pojavljujem se na televiziji – so what? Naravno, ovakav stav može prouzrokovati pad dostupnih ženki za oplodnju, čudne poglede pa čak i neodobravanje u društvu ali to nije loše! Naprotiv! Svi ti lažni moralisti svojim reakcijama će u tren oka otkriti svoje psihološke profile omogućavajući vam da odmah iz svoje memorije izbrišete sve one licemjere koji nijesu vrijedni trošenja vaše intelektualne energije. Računica je jasna: kako beba dolazi do majčine dojke? Plakanjem i vrištanjem. Samo tako možemo privući pažnju i dobiti ono što želimo – popularizaciju rokenrola na nacionalnom nivou. Zato se zezajte, svirajte, slušajte, volite muziku i odjebite pravila ponašanja, vrijeme je da zajedno srušimo ovaj sistem. Nek se dignu kuka i motika ili kako bi već pomenuti Goran Bare uskliknuo “Izazivajmo nerede, braćo i sestre!”. I neka Sila bude uz vas.

do sledećeg čitanja, iskreno Vaš
Dr. Strugar

NAPOMENA – autor ovog teksta ne podržava nasilje nad ženama i homoseksualcima