U ovoj rubrici donosimo vam intervjue koji su pripremani za knjigu NESVRSTANI VOL. 2 Đorđija Njunjića. Ona će se jednog dana sigurno naći i na papiru, a u međuvremenu, razgovore sa vrhunskim sagovornicima pročitajte ovdje.
SEPTEMBAR 2017.
Još malo pa će i 100. broj fanzina „Oprem dobro“. To je nevjerovatan podatak. Recite nam o nastanku fanzina.
Prvi fanzini su mi dospeli u ruke početkom osamdesetih godina prošlog veka. Oni su se isprva, u našoj zemlji, teško probijali zbog samog društvenog sistema u kojem smo živeli (neki autori su imali i problema sa organima vlasti), ali su se do polovine osamdesetih ustalili. U tom trenutku fanzini su bili jedini način da se o bendovima i stvaraocima sa alternativne scene nešto više sazna, jer su sve zvanične novine i časopisi, pa i oni malobrojni muzički, uglavnom, bili zatvoreni za sve što dolazi sa margine. Fanzini iako, uglavnom niskotiražni (retki su, u to vreme, prelazili par desetina primeraka) bili su, često, jedini način, uz samizdat kasete, da se za mnoge bendove čuje. Sada je lako, uz par klikova mišem, sa neta možete skinuti celokupne diskografije bendova i posetiti gomile portala, sajtova… To vreme, osamdestih i devedesetih godina, uz sve poteškoće, ostaće upamćeno, kod nas sudionika, kao nešto neponovljivo. Neopisiva je čar i zadovoljstvo sa nestrpljenjem očekivati poštara da donese neki novi fanzin ili kasetu i pročitati i čuti nešto što se na zvaničnim medijima nije moglo spoznati, a bilo je izuzetno kvalitetno, jer tadašnja scena na prostoru naše bivše države, bila je, verovatno, i najkvalitetnija u Evropi, ne računajući britansko ostrvo. Kad sam objavio promo za prvi album mog benda Grešnici, koji je bio u obliku fanzina, ukapirao sam da to nije teško izvodljivo, a uz to sam želeo, koliko je u mojoj moći, da pomognem sceni kojoj sam i sam pripadao. Tako je krenulo. I nadam se da će još dugo, dugo da traje…
Koliko je bendova, umjetnika prošlo kroz fanzin?
Uh, to je jako teško reći… Nisam od onih koji vode neku statistiku, ali računajući intervjue, infoe, koncertne izveštaje, recenzije izdanja, mislim da su svi, ili bar velika većina onih, koji su u protekle tri decenije nešto značili na ovim prostorima našli mesto u mom fanzinu. Zahvalnost dugujem, svakako, i velikom broju mojih prijatelja i onih koji cene to što radim, koji su mi slali svoje priloge i doprinosili kvalitetu fanzina… Od samog početka, pored muzike fanzin se bavio i svim drugim oblicima alternative – književnost, strip, film, mail art…
Koji su Vam najdraži intervjui koje ste odradili do sada?
Ne bih stvarno nikoga posebno izdvojio, jer bilo ih je zaista mnogo, a, pre svega, meni je uvek bilo zadovoljstvo da uradim intervju sa nekim za koga smatram da je odličan, a posebna mi je čast kad neki od njih kasnije postane veliko ime na sceni jer to mi je neka lična satisfakcija da sam ih prepoznao u startu. Ako sam bar delić zadatka koji sam sebi na početku postavio, da dam svoj doprinos sceni, ispunio onda mogu reći da nije zalud to što radim.
Ne smijemo zanemariti „Grešnike“. Koliko ste na sceni, i koliko imate izdanja?
Postojimo od 1983. godine. U međuvremenu smo imali gomile koncerata, što je, bar po meni, najveće zadovoljstvo bavljenja muzikom. Ta interakcija sa publikom. To što mi sviramo je teško uvrstiti u neki određeni pravac, to je više fuzija panka, roka, metala, ukratko, čvrst i snažan zvuk, sa tekstovima (bar većinom) koji publiku nagone na razmišljanje o sebi i svetu oko sebe i pozivaju na akciju da se učine neke promene na bolje.
Veliki ste borac za jačanje scene. Šta mislite o sceni u regionu?
Mislim da je scena, što se tiče samog kvaliteta muzike – odlična. Sad, sasvim druga stvar je što se taj kvalitet ne može odgovarajuće i medijski ispratiti. Tu mislim na one zvanične medije. Sredstva informisanja sa nacionalnim frekvencijama, koja svi mi finansiramo, uglavnom, prate raznu laganu muziku za ispiranje mozga (razne folk, turbo folk, pop, turbo…), a onoj pravoj i vrednoj muzici ostaje samo internet. Logično je da svaka vlast forsira te ispirače mozga i da joj nije u interesu da neko narodu peva o nezaposlenosti, gladi, sprezi mafije i političara, jer bi onda narod počeo da razmišlja svojom glavom i da i sam postavlja određena pitanja. Ali, takva je bila i vlast u bivšoj nam državi, pa su opet rok bendovi punili hale i stadione, pank bendovi sakupljali po hiljade posetilaca, jer su imali dovoljno pristupa medijima. Danas kad pank bend sakupi sto-dvesta fanova na koncertu u nekom klubu kaže da je zadovoljan. Tu ne mislim na ove tzv. turbo-folk-pank bendove, jer oni i pucaju na tu pink-grand publiku (u jednoj ruci pivo, u drugoj svinjsko pečenje i padanje u sevdah na otpevane trilere) niti na one pank bendove koji su u dvadesetom veku već stvorili respektabilno ime, pa imaju ogroman broj fanova.
Pamtite i neka ljepša vremena. Šta je ključno šta se promijenilo danas u odnosu na vrijeme kad je država bila jedinstvena?
Pre svega, sama iscepkanost države dovela je i do iscepkanosti scene. Scena jeste dobro i dosta čvrsto povezana, bendovi gostuju u drugim, novostvorenim državama, ali same te granice kao granice stvaraju određene prepreke. To je isto kao i u životu. Ja, kad sam bio mlađi, kad dođe leto, ranac na leđa i danas na jednom, sutra na drugom mestu, duž cele bivše zemlje. Samo lična karta u džepu, a što se tiče novca, imalo se. Mnogo više, nego sada kad smo svi postali roblje u rukama novokomponovanih, uglavnom polupismenih bogataša, sa kupljenim diplomama raznih sega-mega fakulteta, kod kojih ljudi rade od jutra do mraka, za neku bednu platu kojom ne mogu da podmire ni osnovne životne potrebe. U jednoj pesmi Grešnika kažem: ,,Nepismeni tajkuni glumataju snobove, od države na poklon dobili su robove…”. Da se vratim na scenu. Mislim, da ipak nije sve izgubljeno. U okviru dozvoljenih mogućnosti, scena se povezuje. Sve je više festivala u regionu. Mislim, pre svega, na one DIY, alternativne, oni su pravi pank, jer bend koji za hiljadu-dve evra peva na koncertu ili festivalu koji organizuje neka lokalna vlast, u stvari pomaže istoj i donosi joj političke poene, pa bi trebao da preispita svoj stav prema panku. Ima, takođe, i priličan broj fanzina i portala koji odlično prate scenu, veliki broj entuzijasta a i količina publike nije zanemarljiva.
Šta mislite generalno o fanzinima danas?
Svaka čast onima najupornijima. Internet je promenio pogled na sve to, međutim i fanzini imaju svoju ulogu. Doduše, ne u onom obimu u kojem su je imali nekada. Mnogi fanzini, među njima i moj, imaju i elektronsku i štampanu verziju, pa brže stižu do čitalaca. A od količine zanimljivog i vrednog sadržaja koji nude zavisi koliko će biti čitani. Njihovu ulogu su, u dobroj meri, preuzeli mnogi portali (koje često vode baš bivši fanzinaši) i mislim da je to, takođe, odlično. Važno je da informacije cirkulišu i povezuju scenu. Svi smo mi na istom zadatku.
Zapažen ste i pisac, prevođen na mnoge jezike.
Ja, uglavnom, pišem poeziju. To je jedan od načina da iskažem sebe, svoje emocije i svoja promišljanja i odnos prema svetu u kojem živim. Od nje se ne može živeti, ali je važan deo mog života. Sad, kad drugi to prepoznaju, prevode i objavljuju moram priznati da mi prija, zato što je to priznanje da sam na pravi način uspeo da iskažem to što sam naumio, ostvario odgovarajuću refleksivnost i uspostavio korelaciju sa drugima.
Recite mi neke za vas najznačajnije bendove i izdanja.
Ovo je baš pretežak zadatak. Sad bih morao da nabrajam satima i satima… Ove godine pravim na Speed radiju antologiju srpskog panka (od nove godine ću uraditi serijal sa ex-yu bendovima), do sada je emitovano sedam emisija i za mene je svaki put bio pravi horor izabrati petnaestak pesama od toliko vrednog što je ikada objavljeno. Ja sam pasionirani zaljubljenik u dobru muziku i moj slušalački dijapazon je baš veoma širok. Hajde, ipak, da navedem par imena, od Stranglers-a, Clash-a, Girlschol… do Peter Pan Speedrock-a… I, svakako, jedan i neponovljivi Motorhead, jedini bend koji bih mogao da slušam 24 sata, sedam dana u nedelji i da mi nikad ne dosadi.
Hvala za intervju, pozdrav iz Crne Gore!
Hvala i vama. Pratim vas dugo i imate moju punu podršku… Nema predaje! Pozdrav za Crnu Goru.
ĐorđepunX
foto> prnjavorstok