Priča o Borisu Aranđeloviću je u stvari priča o sudbini rokenrola na našim prostorima, o vrhuncu, usponima, padovima, povratku, emociji…Veličanstvena tema iz sedamdesetih, nesnalaženje u osamdesetim, jer je novi talas ,,pomeo” većinu toga što mu nije pripadalo…Devedesete…Reći će Boris rezignirano ,,poplava turbo folk bljuvotina i privatnih televizija, koje su nametnule tu nekulturu, odnela je sve one koji nešto vrede…” Odlazak…daleko od Kragujevca…”put pod noge bre, put, obiđi svet i –vrati se”.
Da je možda i naš najveći vokal svih vremena Boris je pokazao i kada je bilo najteže…na kraju. Ušće, jun 2015. Smak u najjačem sastavu, tu je čak i Dado Topić da podsjeti na ,,Zašto ne volim sneg”, i Najda. I Boris….pesma i smrt sad tu su znam…
A toga ljeta 2015. navršilo se tačno 40 godina od kada je izašao prvi ,,Smak”, koji će u startu poslati Točka i bend pravo među besmrtne. Ekipa će odsvirati prve domaće zadatke čitavoj sceni, a Boris…Boris…”Blues u parku”, ”Mračni mol”… Bješe to i 40 godina od singla ,,Epitaf”, remek djela koje je, iz nekog razloga, iščezlo iz njihove svirke.
Kao da je te noći nešto ukazivalo da se nakon toga koncerta Smak više ne može pojaviti u istom sastavu. Kao da je to i Boris osjećao… Dao je sve od sebe, fajterski, vratio ,,stranice našeg vremena”, poslednja igra Točka i Borisa u ,,Alo”…glas, snaga, čovjek talenta, rokenrola, Kragujevca, Šumadije…
Ostaje taj gorak ukus da nikada nije bio u fokusu medija i kritike, da je nešto vanvremensko izmještano na marginu, da su decenijama forsirani neki koji mu nisu bili ni do koljena…nešto kao kad bi minimizirali Gilana, Koverdejla ili Planta.
,,Ne slažem se sa tim da je rok mrtav, pošto to pričaju oni koji ga nikada nisu ni voleli”, kazao je Boris. Rokenrol je Boris, Smak, Kragujevac…i zato ne može biti mrtav.
Vratio se, na vrijeme, u drag i dalek zavičaj…
Avgust 2015-Avgust 2019…
Jovan Jole Vučurović