Nakon Kotora i Nikšića, evo vas i u Podgorici. Jesmo li propustili neki od dosadašnijh nastupa? Koliko ste uopšte očekivali od probijanja u ovdašnjim klubovima?
Nismo između ništa svirali u Crnoj Gori, i ovo je prvi put da dolazimo u Podgoricu. Iako je to naša želja već duže vreme, tek sada smo uspeli da se dogovorimo i nađemo prostor.
Kako se čini, vaša muzika se fino „primila” kod nas. Sada evo i dvije noći u Podgorici. Šta mislite da je bilo ključno za ovakav razvoj stvari?
Nisam siguran, ali očigledno je odjek iz Beograda lako stigao do Podgorice, i reklo bi se po broju publike koja će doći, da je posle Beograda ovo grad u kojem imamo najveću popularnost, što me baš raduje.
Ne samo Stray Dogg, već cijela jedna generacija bendova koji gaje amerikanu i slične „pravce” stasala je poslednjih godina. Čemu zahvaliti na ovakvoj popularnosti?
Neki bendovi su otvorili taj put, i onda smo se pojavili mi, mlađa generacija koja se nadogradila na taj zvuk, i sada imamo već pravu scenu. Mislim da je postojanje cele te scene zapravo napravilo i publiku. Ima dosta bendova u celom regionu koji sviraju i pevaju tu takozvanu amerikanu.
Ko su vaši favoriti u regionu kada je ta scena u pitanju?
Ana Ćurčin je nesvakidašnji talenat, tu su i koleginice iz Hrvatske melanholična Irena Žilić i energična Lovely Quinces, ali i Denis Katanec, koji iako peva na maternjem jeziku peva o Bizonima i Pejotlu pa sigurno mora biti i deo ove naše amerikana scene.
Na čemu je uopšte odrastao Stray Dogg? Koja je to muzika, a koja se na prvu loptu ne može uhvatiti kroz vaše pjesme, kanalisala put?
To su sa jedne strane američki kantautori poput Neil Younga, Ryan Adamsa, Jeff Buckley, sa druge britanski poput Bert Janscha, Nik Drake-a, ili Jackson C Franka (kojeg smatram delom britanske scene), i onda na kraju imamo i uzore koji nemaju neposredno veze sa mojom muzikom, ali su definitivno veliki uticaji a to su bendovi poput Led Zeppelina, Oasis, i recimo Radiohead.
Pričanje priča je možda vaše glavno oružje. Koliko je teško uvijek imati zanimljivu priču za ispričati publici?
Zapravo, ja slabo pričam priče, mnogo više ima tog nečeg lirskog u mojim pesmama, bliže britanskoj lirici, ako bih smeo sam svoju muziku da analiziram. Storytelling čini mi se da je bliži američkim kantautorima, a što se tiče tekstova ja se više oslanjam na taj britanski stil.
Kako teče cijelo to iskustvo? Kako nastaje jedan Stray Dogg album?
Mi smo inače trenutno u procesu snimanja albuma, što je naravno, već skoro kraj samog procesa nastanka albuma. Pesme se skupljaju kod mene u folderu ‘novi album’, par godina, ja donosim te skice na probu, i onda jednu po jednu razrađujemo te pesme zajedno, ceo bend. Kada završimo, imamo album.
S obzirom da pretačeš život u pjesme, koliko je to teško ili možda bolno iskustvo? Donosi li izvođenje takvih autobiografija neko posebno zadovoljenje, ispunjenje…?
Zanimljivo je pitanje, jer je to suočavanje sa samim sobom, isto jedan proces. Kada sam se prvi put susreo sa tim, da uopšte pišem pesme, nisam mogao da prihvatim to. Pisao sam ih još u srednjoj školi, i kada napišem nešto – pocepam, jer me je sramota od sebe samog, nisam doživljajvao sebe na taj način. Vremenom, kada sam shvatio da prosto imam tu potrebu, prihvatio sam to. Onda su došli nastupi, koji su doneli nova pitanja i brige, kakav mora da budeš voajer da bi sad već svima ispred sebe pričao o svojim najintimnijim momentima u životu? To su bili teški trenuci kada sam hteo da ostavim sve ovo, međutim i to se prevaziđe. Nauči čovek da se ubaci u svoj svet, zažmuriš i pevaš, i pokušaš da se vratiš u te trenutke o kojima si pisao. I to je sve. Iako, i dalje kada se završi svirka, ponekad me boli glava od svega toga.
Jedan ste od sastava koji je prednosti interneta veoma dobro znao da iskoristi. Šta mislite o cijeloj priči oko online izdavaštva i promjenama koje je svjetska mreža unijela u muzičku produkciju?
Mislim da samo treba ići u korak sa vremenom, i da treba koristiti internet kao glavno oružje za promociju.
Dva vaša albuma su upravo preko interneta stigla do publike. Šta će biti sa trećim i važnije pitanje kada će biti treći?
To ćemo videti, to nam je glavno pitanje sada, i glavne dileme. Svakako ćemo pokušati da sa ovim trećim albumom i zvanično izađemo ‘napolje’.
Lisa Hannigan, Devendra Banhart, kako je došlo do ovih saradnji?
Samo muzikom, i jednom finom porcijom sreće.
Šta publika može očekivati od dvije podgoričke noći koje nas očekuju?
Dve dobre svirke, i jaku energiju koju donosimo, i koja se uvek napravi kad sviramo negde prvi put, pred punom salom, jedva čekamo da dođemo!