Novi album Zorana Predina. ,,Kosa boje srebra”. Da, posebno uzbuđenje, kao nekad kada smo jedva čekali da dođemo do novog ,,Lačnog Franca”… Inače, taj neponovljivi osjećaj iščekivanja da se nabavi neki novi album pogubio se vremenom, jer nam je maltene sve nadohvat ruke. Mada, sve je manje i onih zbog kojih bi iščekivali.
Zoran Predin je jedan od onih rijetkih ,,preživjelih” na čije albume se čeka sa onim ,,kao nekad” osjećajem. Ali, da je baš sve ,,kao nekad” ovo bi bila jedna od udarnih vijesti, makar iz domena umjetnosti, a i možda je bolje da se u ovom vremenu sa Predinom srećemo i pronalazimo ovako, kao slučajno. E, ovaj album ima u sebi to ,,kao nekad”, jedno nostalgično putovanje, a Predin nam ovdje dođe kao drag prijatelj, koji se ponovo vratio u naše živote, i odmah ga prepoznaš, i pored srebrne kose. I, on nikada nije bježao od nostalgije, ona idealno ide uz njegov muzički senzibilitet, o čemu, u ovom slučaju, svjedoči i centralna tema ,,Kosa boje srebra”, posvećena Margiti Stefanović, kao svojevrsni omaž čitavom jednom vremenu. Takav pečat nose i ,,Rumba čarolija”, ,,U mojim očima”, uz romantične izlete tipa ,,Generalica”, ,,Rusvaj u Kadi”, do onih ,,poučnih”, angažovanijih poput ,,Bijeli miševi” i ,,Danas ja sutra ti!”. Predin je još jednom pokazao da romantiku u rokenrolu treba krajnje pažljivo koristiti, birajući riječi i note, bez prenemaganja i suvišnih emocija. Ovaj album pokazuje i to nagomilano iskustvo, koje on nikada nije koristio da se ,,proda”, da komercijalizuje svoju muziku, već je čvrsto zauzeo pravac, ajde da kažem, negdje na putu od Koena do Lu Rida, a sve tako – ,,predinovski”.
Doduše, ne znam šta na ovakvom albumu traži pjesma ,,Pitaju me, pitaju” Olivera Mandića, ali ajde da i to pripišemo nostalgiji.
Jole Vučurović