U ovoj rubrici donosimo vam intervjue koji su pripremani za knjigu NESVRSTANI VOL. 2 Đorđija Njunjića. Ona će se jednog dana sigurno naći i na papiru, a u međuvremenu, razgovore sa vrhunskim sagovornicima pročitajte ovdje.
OKTOBAR 2017.
Zoran Bulatović Bale je novosadski muzičar, poznat širem punk/new wave auditorijumu po muzičkom stvaralaštvu i učešću u kultnim jugoslovenskim i srpskim bendovima Pekinška Patka i Luna. Dio svoje karijere gradio je i u Nju Jorku u tamošnjem hardcore bendu I.C.U. O svemu ovome porazgovarali smo sa njim.
Mnogi i danas smatraju da smo imali punk scenu broj jedan u Evropi, te da smo imali svoje Sex Pistolse, što se pokazalo tačnim na Exitu kada su Pistolsi svirali sa Pekinškom patkom i kada je utisak svih bio da je Patka oduvala legende žanra. Iz današnje perspektive kako je bilo na početku a kako kasnije kada je Patka i pank postao prihvatljiv?
Ja sam u Patku došao neposredno posle snimanja a pre izlaska ploče ‘Plitka Poezija’ i bio sve do raspada, tako da najraniji period benda ne poznajem iz prve ruke. Kad sam ja došao to je već bio bend ‘na nogama’, poznat, sa ugovorom za Jugoton. Svirali smo uglavnom velike gradove gde je već postojala punk publika, Zagreb, Beograd, Sarajevo. Bilo je suludo.
Zanimljivo je bilo što je i Mika Antić stao u odbranu Patke kada je to trebalo. Koliko bi se danas po vama neko usudio da „brani“ mišljenje jednog novog benda?
Onda je to imalo neku težinu i značaj, bojim se da danas u moru sranja kojima nas zasipaju sa svih strana to, ako bi se i desilo, ne bi imalo nikakvu važnost. Šta je danas provokativno i šta bi to mogao neki rock bend da uradi a da se političari stvarno useru? Ja se uvek obradujem takvim pokušajima. Lep primer je Let 3 i Angela Merkel Sere. Koliko toga još ima?
Zbog čega se napravio zaokret u zvuku sa „Strahom od monotonije“ ka nekom mračnijem, mirnijem tonu u odnosu na „Plitku poeziju“.
Vrlo jednostavno, desila se druga postava u kojoj smo svi naginjali nečem drugačijem nečem što nas je u tom momentu palilo. Nema tu puno misterije, to je PUNK, radi ono što hoćeš, ne? Da smo ostali ‘dosledni’, to bi, po meni, bilo pogrešno jer bi time ispunili očekivanja drugih a mi smo u to vreme još uvek bili dovoljno bezobrazni da to ne uradimo.
Zbog čega se bend raspao?
Čonta je napunio 27 i bio mu je krajnji rok da ode u JNA, to se više nije moglo izbegavati.
Zbog čega bend ne funkcioniše više. Da li je samo Čontin život u inostranstvu problem ili?
Pa, to više nije bend. Bend je kao porodica, ili nije. Razdaljine su prevelike, on je u Kanadi ja u Italiji, imamo obaveze i životi su nam potpuno različiti. Kad smo se skupili 2012 na reunion, mislili smo da će iz toga moći nešto da se izrodi osim koncerata koje smo radili kad god je Čonta mogao da dođe. Međutim, zbog raznih komplikacija, ispuštenih termina, to se nije desilo. Verovatno tako i treba, stvari se ili dešavaju prirodno ili ne. Ja jako volim priče poput one o Oasis i nekih drugih bendova, kojima se sve desilo u roku od godinu dana. Sa ulice su otišli na vrh. Tako su se meni u životu dešavale one prave stvari, ako treba da se desi desiće se bez da se gura ‘Na mišiće’.
Recite nam kakav je Čonta? Liči li na Rottena?
Rottena ne poznajem lično 🙂 ali sudeći po onome koliko znam, Čonta je skroz drugačiji. Toliko 😉
Vi ste imali i vrlo zapaženu ulogu sa bendom Luna. Recite nam nešto više o tome.
Činjenica da je izašla knjiga na skoro 400 strana posvećena bendu http://dljpk.com/ogledalalune/index.html sama po sebi dovoljno govori o važnosti benda pa koga interesuje može u njoj da nađe skoro sve detalje i još ponešto. Ukratko, u Patku sam došao kao ‘hired gun’ da sviram koncerte za promociju Plitke Poezije. Kasnije, tokom stvaranja albuma ‘Strah od Monotonije’ gde sam ravnopravno učestvovao u svemu moja uloga se značajno proširila ali Patka je uvek bila Čontin bend i on je tu imao zadnju reč. Lunu sam napravio. Luna je bio bend u kome sam ja imao zadnju reč i mogao da radim tačno to što sam hteo. Neki rock kritičari su videli jasnu liniju mog ‘razvoja’ od Patkinog ‘Strah od Monotonije’ do Luninog ‘Nestvarne Stvari’ i ja se sa tim slažem. Uzimajući u obzir da sam oba ta albuma snimio do svoje osamnajste godine a mi o njima pričamo evo 30 i kusur godina kasnije, sve u svemu, nije loše 🙂
Jedno vrijeme ste bili i u Nju Jorku. Šta mislite o tamošnjoj sceni?
Tamo sam bio punih 13 godina i svirao sa raznim bendovima, između ostalih i I.C.U, tipičan NY Hard Core. Sa njima sam snimio ‘O no O Zone’ CD koji je producirao Don Fury. NYC je prenatrpan grad sa užasnom količinom bendova, sve to je praktično nemoguće svariti, sagledati. To je vremenom počelo da me nervira te sam se polako počeo udaljavati od svega toga dok na kraju nisam otišao iz NYC i iz USA, to dovoljno govori o tome koliko mi je prijalo 🙂
Da li pratite rad nekih domaćih bendova i ko vam se sviđa?
Ne pratim baš mnogo ali od onoga što sam čuo mogu da izdvojim Treesome, Crno Dete, The Cyclist Conspiracy, DreDDup .
Nešto za kraj?
Evo nekih linkova sa mojim aktivnostima:
http://fatalamanga.org/
Hvala puno za intervju! Pozdrav iz Crne Gore!
Hvala vama i sve najbolje