Lajbah u Sjevernoj Koreji, Stonsi na Kubi, ili jugoslovenski rock u periodu sankcija. To što se Kubancima desilo dolaskom Stonsa ili što se dešavalo sjevernokoreancima dolaskom Lajbaha nije ništa u poređenju sa onim šta se dešavalo Jugoslovenima u periodu sankcija. Ovaj fenomen koji iz godine u godinu postaje sve snažniji, bitniji i obrazloženiji govori samo u prilog tome koliko su narodi sa ovih prostora zavoljeli rock n roll kao svoju kulturu.
Ako počnemo od toga koliko se bendova značajnih za subkulturu rodilo u tom periodu i koji su njihovi odjeci danas, ispada da smo trenutno u najvećem autorskom mraku od kada je zapadna kultura pronašla svoje utočište na Balkanu.
Nije slučajno da stariji pamte izdanja, filmove, bendove, tv emisije u toku sankcija kao glavnu slamku spasa od sive svakodnevnice tih godina, i što govore da se ta vremena više neće nikada vratiti. Specifični kulturološki, ekonomski, i drugi aspekti tog vremena bili su bombe, ali i okidači za rađanje „velikog praska”, bijega od stvarnosti. Nije ni čudo što ovi stariji danas kažu, da ovi mlađi danas ne mogu svoj kulturni milje uporediti sa bilo čim. I zaista, bendovi devedsetih haraju današnjim stejdževima, ali svakako nije kao ranije, što i oni sami potvrđuju.
Politički gledano, sa jedne strane Stonsi potvrđuju da su se stvari promijenile kada je truli Zapad u pitanju i njihov odnos sa jedinom autohtonom diktatorskom zemljom koja gaji svoju muziku od vajkada, ili Lajbah svojom ludošću da je Sjeverna Koreja alternativa trulom Zapadu, i da je to zemlja koja gaji svoje vrijednosti. Valjda.
Ok, sve je reklama i marketing, i tu se danas ide do krajnjih granica. A šta je scena u Jugoslaviji promijenila? Pa promijenila je valjda to što je svako saznao da smo zemlja rocknrolla, i da nam on ne treba kao uvozni projekat istog tog trulog Zapada koji nam je uveo sankcije. Da smo na neki način napravili rimejk te popularne kulture i stavili joj sopstveni, jedinstveni pečat kao nijedna zemlja. Jedan film „Geto” je dao sopstvenu verziju i viziju toga kao dokaz da se sa kulturološkim anomalijama treba boriti na sopstvenom terenu, sa sopstvenim narodom i ta borba traje dana, Dok „Havana moon”, „Live in Pjong Jang” na dugoročne staze ne mislim da će značiti suštinski mnogo više od „Live in Budva” ili „Live in Budva” ovih drugih.
ĐorđepunX