Za početak recite mi što se radi ovih dana u taboru ekipe pod imenom Vuneny. Da li spremate neki novi materijal ili promovišete album koji ste izdali prošle godine?
Pa recimo nešto između. Whatever Singularity je još uvijek aktuelan, ali svirali smo već dosta od marta prošle godine (oko 70 koncerata) i odmor nam je neophodan. Ljeti manje sviramo, pa je to prilika da počnemo slagati skicu za novi album, a bavimo se i još jednim projektom.
U početku je bilo planirano da Vuneny bude ad hoc projekat, kada ste dobili ponudu da uradite muziku za kultni nijemi film “Le Revelateur”. U kom trenutku ste odlučili da nastavite dalje tu priču?
Da. Zapravo projekat uopšte nije bio „Vuneny”, ime smo dali tek kada smo počeli svirati koncerte bez filma, a to se desilo u trenutku u kojem je zbog prava i generalno uslova prikazivanja Le Reverateur postalo komplikovano izvoditi. Bio je to neki dobar trenutak valjda, imali smo dosta prilika za nastupe, pa smo malo prearanžirali muziku i zakotrljali Vuneny.
Meni lično vaša muzika najviše vuče na neki “UNKLE-ovski” trip hop. Kako bi ste vi opisali svoju muziku nekome ko to još nije čuo?
Tako nekako. Svidja mi se tvoja kombinacija, čuo sam još par dobrih poput “tool gone dub” Ili massive attack meets mogwai – sve to naravno nama imponira, ali svesti to na par imena ili žanrova uvijek je ograničavajuće. To je savremena muzika, sadašnja, utjecaja je previše, konstantno se dešava novo i drugačije i sve je dostupno svima. Među muzičarima naše generacije bendove poput Vuneny bi uopšteno i iz zajebancije okarakterisali “the dark side..”. Suprotno tome bio bi neki light, sunny, soft..
Radili ste muziku za nekoliko filmova kao i za razne multimedijalne projekte, recite nam nešto više o tome. Koliko se razlikuje rad na nekim od takvih projekata u odnosu na “normalan” rad na albumu?
Raditi na filmu ili sličnom projektu uglavnom je lakše, radiš u nekim okvirima, znaš gdje početi i gdje završiti. Sa albumom – barem nama, je dosta komplikovano. Nismo neki klasični rock ili pop sastav koji složi refrene i strofe, gdje svako ima svoj instrument i zna šta se od njega očekuje. Nas smo dvojica, sviramo abstraktnu i instrumentalnu muziku, to što napravimo neko bi trebao slušati, a trebalo bi to i izvoditi pred ljudima. Postavljaju se pitanja poput „šta i zašto”, a onda naravno i – kako. a opcija je bezbroj..
S obzirom da vam je muzika puna raznih semplova, elektronskih efekata i sl., zanima me kakvu opremu koristite na lajv nastupima?
Akai mpc2000, E-mu e6400 Classic, Korg ms2000, Roland xp50, Boss sp 505, telekaster kitara, Fender Uch, Mac & PC, te pripadajuće miksete, kartice, odašiljači, efekti, kablovi, trzalice. Istu opremu koristimo pri kompoziciji i izvođenju, osim nekih semplova vokala, svi ostali zvukovi i elementi su generisani I odsvirani na našim mašinama i spravama.
Šta vas najčešće inspiriše, kako nastaju vaše pjesme, da li kao plod neke improvizacije ili sprovođenja određenog koncepta u djelo?
Inspiriše nas muzika. A pjesme nastaju kao rezultat dugotrajnog procesa, ne bih to mogao opisati, neka vrsta kombinacije nesavršenih okolnosti.
Album “Whatever Singularity” izdali ste prošle godine za francusku izdavačku kuću Jarring Efects, za tu etiketu izdaju i neki svjetski poznati bendovi ko što su “High Tone” i sl. Recite nam nešto više o tom albumu, samom procesu rada na njemu i kako ste došli do izdavanja u zapadnoj Evropi?
Sa Jarring Effects se poznajemo dugo vremena, i drugi album „V2″, snimali smo u Lyonu, vec tada je bilo neke priče o francuskom izdanju, ali na kraju je objavljen samo za Buybook i Moonlee records. Za treći su se ponudili sami i prije nego što su ga čuli. Napravili smo neku skicu u Mostaru, otišli u Lyon i za nešto manje od 2 mjeseca sve snimili i smixali. Kao i ostali albumi WS je plod komplikovanog i mukotrpnog procesa, ali ovaj put smo na raspolaganju imali odličan studio, ljude i sve što je potrebno da se kvalitetan album napravi.
Koliko uopšte dobija prostora van granica svoje države neki bend kao što je vaš? Da li nailazite na veću podršku u svojoj domovini ili van?
Pa u našoj državi nema baš prostora za jedan takav bend – ne u smislu da nam taj prostor neko ne pravi, nego ga jednostavno nema. Jarring Effects je promijenio stvari utoliko što je renomiran i profiliran label, njihovo ime je garancija kvalitete, ali i svojevrsna žanrovska odrednica, dakle objavljena izdanja imaju neku poveznicu, i upućuju na odrđjeni zvuk ili publiku. Takvo nešto za Balkan je nepoznanica i za Vuneny je značilo mnogo, ali prije svega da smo se konačno našli u društvu ljudi poput nas. To je promijenilo sve u smislu konteksta u kojem egzistiramo, ali nekom praktičnom smislu nije promijenilo ništa – živimo u Mostaru, i dalje putujemo, sviramo, učimo, radimo što smo radili i ranije. „Vani” i „unutra” za ovakvu muziku baš i ne znači mnogo, al evo – prostora dobiješ onoliko koliko ga zauzmeš. A podrške imaš onoliko koliko zaradjuješ.. 🙂
Znam da obojica pored rada u bendu Vuneny imate i neke druge bendove i projekte, recite nam nešto više o tome. Kakvo je stanje u BiH trenutno što se tiče alternativne muzike? Postoje li neki ljudi čiji bi ste autorski rad izdvojili?
Nemamo mnogo vremena za bilo šta drugo, obojica smo trenutno samo Vuneny, radimo na još jednom interesantnom projektu, al o tome drugom prilikom, nema se mnogo trenutno za reći. U BiH je stanje loše al solidnih autora ima, ako već niste čuli obavezno poslusati Damira Avdica, Sopot, Basheskiju, Zoster. Ima toga još, ali scena jednostavno ne živi.
Na svojoj myspace prezentaciji navodite da vaša muzika ne poznaje granice. Koliko je teško eksperimentisati sa raznim muzičkim žanrovima i stilovima, a i dalje zadržati prepoznatljivost i svoj autorski pečat?
Teško je, ali moguće. Naravno to podrazumijeva mnogo rada i konstantno obrazovanje, iako „autorski pečat” uopšte ne znači da ćeš uspjeti, da ćeš nekom biti interesantan, da neko želi slušati tvoju muziku. Pravila zapravo nema i nije više lako na prvu procijeniti šta je dobro, a još manje šta ima smisla.
Da li ste razmišljali možda o okupljanju stalnog benda (bas gitara, električna gitara, bubanj, itd.) koji bi bio zadužen na lajv nastupe?
Naravno. U ovih osam godina prosli smo kroz razne faze, u jednom trenutku nas je bilo 7. Volimo svirati sa drugim ljudima, od dobrih muzičara učiš, inspirišu te. Međutim teško je održati živim i funkcionalnim bend sa toliko ljudi, teško je organizovati se, kretati se, skuplji si – a zarađuješ manje. Pored toga, mnogi dobri muzičari nisu spremni na ono što angažman u Vunenom traži. Moraš biti potpuno podređen muzici, ljudi to teško shvate – dok ne dožive svojim očima. Na zadnjoj turneji u Francuskoj svirali smo 16 koncerata sa Ezekielom, njihovim poznatim i fakat odlićnim bendom, pa je cijelu turneju sa nama nastupao njihov bubnjar Matthiew Fays, bio je to dobar novi momenat i unio je svježinu u nastup, ali lako smo se opet navikli na dvojac, tako je muzika napravljena, mislim da se tako osjećamo najkomotnije.
Ako sam dobro informisan – po prvi put dolazite u Crnu Goru. Kako ste reagovali na poziv Open Sound organizacije i šta očekujete od nastupa u Podgorici? Da li ste upoznati sa radom dotične organizacije ili sa stvaralaštvom nekih od autora iz Crne Gore?
Da, prvi put dolazimo, a obzirom da smo obišli pola svijeta, a da je Crna Gora udaljena par stotina kilometara, to je u najmanju ruku čudno. Ali eto, nikad nije kasno, pa smo tako jedva dočekali da nas Open sound pozove. Ne znamo mnogo o vašoj sceni, ali ne sumnjam da će se to za nekoliko dana promijeniti.
Hvala na intervjuu, sve najbolje od ekipe sa Mulj portala i vidimo se uskoro u Podgorici.
razgovarao: Stefan Strugar