Viktorija (15) je film o bubnjarki iz malog grada Smedereva. Njena strast prema muzici se rasplamsala kroz Rok kamp za djevojčice 2017.godine, a na leto 2019. Rok kamp priprema veliko iznenađenje–međunarodnu kolaboraciju. Nakon svega toga, ona se vraća u Smederevo, i to je pomalo pogađa. Ali, sjećanja na njeno iskustvo na Islandu je motivišu da nastavi sa sviranjem bubnjeva, kao i školskim aktivnostima.
O filmu i kulturi uopšte pričali smo sa Minom petrović, režiserkom ovog zanimljivog ostvarenja koje je nedavno počelo svoj festivalski život i osvajanje nagrada. Film ćete imati prilike da viditie i na našim Rokumentarnim danima.
Film Viktorija 15 već živi lijepim festivalskim životom, a ne manje bitno, uzima i nagrade. Koliko ste zadovoljni rezultatom i kakva su uopšte bila očekivanja?
Moram priznati da očekivanja nisu bila prevelika, jer je film, u užem smislu, vrlo fokusiran na specifičnu temu – devojčice u rokenrol muzici, koja možda ne zanima većinu ljudi ili im je to strano u ličnom iskustvu. S druge strane, on šalje i univerzalne poruke publici i mislim da je zbog toga prihvaćen. Film je na kraju krajeva o praćenju svoje intuicije i ostvarivanju snova, što je možda i ključ koji nam je svima negde poznat.
Ističe se da je ovo film o razbijanju predrasuda, djevojčice koja je drugačija u maloj sredini. Prosto je nevjerovatno da predrasude postoje jer svira bubnjeve, sluša metal i drugačije se oblači?
Problem (uslovno rečeno) sa malim sredinama je što je teže pronaći prijatelje koji imaju ista interesovanja kao ti, naročito u umetničkom smislu. Viktorija je imala sreće da nađe par drugarica sa kojima se razume na tom nivou, ali po mom mišljenju je bitno da i institucije imaju kapaciteta za svačija interesovanja. Pošto ona nije našla neku preteranu podršku u svom okruženju, uspela je da nađe na Rok kampu za devojčice. Ovakve inicijative smatram vrlo bitnim jer pružaju prostora da se pojedinac izrazi na najiskreniji način. Što se tiče predrasuda, njih naravno ima i biće ih, ali treba ići svojim putem bez obzira na njih.
Koliko te stvari utiču na stopiranje talenata kod djece, i koliko je danas teško ostati neuniformisan i juriti svoje snove u Srbiji?
Osim prijatelja i okoline kao podrške, tu je i podrška roditelja ili porodice. Nekako smatram da, ako se nađe bar jedan od ova tri tipa podrške, da je osobi već za stepen lakše da se ohrabri i krene u proces svog kreativnog puta. Svačija priča je originalna i verujem da postoji lepih primera iz ne tako lepih početaka i samo bih želela da podsetim ljude da ne odustaju od onoga što žele i što ih čini srećnim, na svakom životnom polju pa i ovom.
Šta očekujete da film postigne. Da li je to afirmacija muzike, mladih talenata, razbijanje predrasuda. Ili čisto iskustvo jedne djevojčice?
Volela bih da film probudi ono dečije u publici, da podseti ljude na svoje snove koje su možda potisnuli, da ohrabri decu i mlade da se upuste u izgradnju kreativnog selfa i naravno da razbije predrasude svih vrsta. Život je jedan i ne treba im dozvoliti da kontrolišu vaš životni put. Sve je to poručeno u filmu kroz njeno iskustvo i njen portret.
Htio bi da pitam kako su Smederevci reagovali na prikazivanje?
Projekcija u Smederevu, koja se održala u okviru programa „Razbijanje tišine“ bila je veoma posebna s obzirom da je u pitanju Viktorijin grad. Publika je bila oduševljena filmom i puna podrške i prema filmskoj ekipi i prema Viktoriji na koju su posebno ponosni.
Šta je bilo otežavajuće, a šta olakšavajuće u stvaranju filma?
Raditi na dokumentarnom filmu sa sobom nosi mnogo lepih trenutaka, ali i neizvesnosti.
Možda bi se kao najveća olakšavajuća okolnost mogla izdvojiti podrška okruženja odnosno dobra volja mnogih ljudi da nam izađu u susret i olakšaju realizaciju, a kao najkompleksniji element bi se moglo izdvojiti to što nismo mogli da ponavljamo scene, pa je tako bilo veoma važno savršeno snimiti Viktorijine nastupe.
Viktorija je polaznik Rok kampa. Koliko sličnih ili istih priča postoji među mladim muzičarima?
Svaka od polaznica Rok kampa, ima svoju priču koja je jedinstvena i zanimljiva, a ono što ih sve vezuje je velika ljubav prema muzici i Rok kampu. Viktorijina energija je ekipi filma bila najzanimljivija i sa njom smo se najviše povezali – prvenstveno ja kao reditelj.
Takođe sami koncept djevojčice, djevojke ili žene u muzici je totalno drugačiji nego kada je u pitanju muški rod. Da li stavljate akcenat i na taj aspekt?
Naš film svakako nosi poruku o rodnoj ravnopravnosti, ali je pre svega u pitanju portret jedne neverovatne devojčice, pa samu poruku šaljemo kroz njenu zanimljivu, energičnu i optimističnu priču.
Da li imate planova da ekranizujujete možda još neku muzičku priču?
Trenutno nemam ništa konkretno u planu vezano za muzički dokumentarac, ali verujem da ću imati u budućnosti.
ĐorđepunX