Opet ste u Podgorici. Ovdje Vas ljudi koji prate muziku doživljavaju kao „čovjeka iz kvarta“, pretpostavljam zahvaljujući čestim i naravno odličnim nastupima. Šta da se očekuje od novog druženja?
Svako druženje sa nama je novo druženje iako se dobro poznajemo i volimo sa Podgoričkom publikom. Ovoga puta je novo jer sviramo materijal sa našeg najnovijeg albuma Lines in Sand koji još nismo predstavili Podgorici.
Promovišete sedmi album „Lines in Sand“. Naišao sam na zanimljiv dio u jednom hvalospjevu o njemu na Allthatjazzu. „…if you ever see him playing in a lounge, it would have to be in a far-future outer-space lounge opening for Sun Ra“. Možete li se zamisliti u ovakvoj viziji?
Hahaha. Mislim da je Cecil Taylor već maznuo taj gig.
Novi album (kao i prethodni) ste objavili za Moonjune Records. U odnosu na ranija izdanja, kako se na bend odražava postojanje internacionalnog izdavača, koji opet, ako sam dobro shvatio ima u svojim redovima neka imena iz regiona?
Mi već odavno želimo da probijemo tu barijeru koja je simptomatična za Balkan, a posebno za ex Yu. U naš region dolaze sa svih strana sveta i prezentuju njihovu muziku, i hvala im na tome, ali obrnut proces je već jako retka pojava, osim ako ne spadaš u kategoriju dijaspore. Zato je MoonJune odigrao presudnu ulogu u našem daljem razvijanju i prezentaciji našeg rada. Pretposlednji album Alive ima pedesetak recenzija koje su napisane u superlativu. Širom planete. Naravno da je velik razlog za to naša muzika, ali da nije MoonJune izdao taj materijal nikad ne bi ni poslušali niti saznali kakvu muziku zapravo stvaramo. Tako da je naša saradnja sa Leonardom Pavkovićem koji je zapravo Moonjune records, zaista veoma važna i plodonosna, ali i prijateljska i ljudska, što je retkost kada je bilo kakav biznis u pitanju. A pogotovu muzički.
Jedan ste od najangažovanijih džez sastava. Možete li napraviti neki presjek regionalne muzičke priče kada je u pitanju ovaj žanr i ono što mu gravitira?
Scena raste i imamo više izdanja koja pripadaju ovom žanru nego ikad ranije. Imamo takođe i sve više mladih fantastičnih muzičara koji nemaju nameru da odustanu tako lako iako je sve protiv njih. Poput bijlkice koja raste u sred asfalta, ali koja je sve veća i jača i deluje kao da je nezaustavljiva. Veoma sam,naravno, srećan zbog toga. Jedini problem je da svi ti muzičari i autori moraju imati prostor gde će predstaviti svoj rad, a taj prostor podrazumeva veću teritoriju od same Srbije ili Crne Gore… Zato je povezivanje u takozvanom regionu od presudnog značaja za opstanak ove ili bilo koje druge kreativne muzike. Voleo bih kada bi čelnici velikih jazz festivala u regionu konačno počeli da razmišljaju u tom pravcu i da na taj način zapravo pomognu celokupnoj jazz sceni.
Muzika je u neku ruku improvizacija čak i van scene. Kako bi izgledao Vaš život ako bi bio uhvaćen u krug albuma i turneja, bez ostalih muzičkih „izvora prihoda“?
Ja se zapravo najviše bavim snimanjem različith albuma i koncertnim i klupskim gostovanjima na kojima predstavljam upravu tu prethodno snimljenu muziku. Dešavaju se, naravno, i različiti angažmani u vidu komponovanja primenjene muzike, predavanja i sl. ali veliku većinu zauzimajuupravo snimanja i koncerti tako da mogu odmah da kažem kako to izgleda: ispunjujuće, uzbudljivo, naporno, pionirski, zabavno, prepuno lepih i ružnih iznenađenja i uspomena sa jednim preduslovom – da se uz sve to puno zezamo i igramo.
Većina dobre muzike na ovim prostorima stvara se van okvira institucija države. Prodaja merchandisea, crowdfunding kampanje i slične akcije obezbjeđuju nekim autorima objavljivanje novog materijala. Šta vi vidite kaonajbolje rješenje?
Ne postoji najbolje rešenje. Postoje rešenja koja se u momentu stvaraju. Do rešenja dolaziš upotrebom mašte i improvizacije, baš kao i u sviranju ove muzike. Naravno jedan bitan faktor su saradnici, zapravo pre bi ih nazvao prijateljima ove muzike, jer profit ne igra nikakvu ulogu kada se baviš jazz muzikom, samo ljubav prema istoj i ukoliko uspeš da pronađeš svoje istomišljenike u drugim sferama i delatnostima, koje su ti potrebne za tvoj projekat, moguće je ostvariti različite vidove saradnje.Bilo kroz kreiranje video i audio materijala ili dizajna i fotografija ili pak u vidu sponzorstva koja su dovoljna da bi se određeni projekat realizovao. Za sve to je prevashodno potrebno da se aktivno baviš svom problematikom koja je vezana za produkciju ove muzike i da uporno i hrabro veruješ u to što radiš.
Muzika se danas većinom konzumira preko mobilnih telefona, striming servisa, youtube-a… Koliko mislite da takva situacija utiče na kvalitet muzike u cjelini?
Postoji „muzika“ koja se moze „slušati“ na mobilnom aparatu, ali postoji i ona koja zaista iziskuje barem minimalni stereo uređaj povezan za kompjuter ili dobre slušalice da bi čuli sve nijanse u interakciji tih muzičara i produkciji snimka i onda dobili koliko toliko pravi utisak o onom šta žele ti muzičari da vam prenesu. Muzika koju mi stvaramo ne trpi taj sistem fast food konzumacije. Neke numere nisu na prvu loptu. Muzici, o kojoj pričam, treba dati šansu i poslušati je više puta i tek ćete tada otkriti lepotu koju ona nosi.
Ni klubovi, čini se, više nijesu isti kao ranije. DJ-evi su nekada bili, poput onih radijskih, prozor u svijet. Danas često pjesma stane u refren. Ni radijskih „tri minuta“ više nijesu toliko dugi. Kakvo je Vaše mišljenje?
To su neki paralelni svetovi kojima se ja zaista ne bavim osim što ih posmatram iz nekog istraživačkog razloga, kao fenomene modernog doba. Mislim da nije problem u tome što će neko reći da ja staromodno razmišljam. Jednostavno postoje neka pravila kako se stvara, reprodukuje i sluša muzika o kojoj ja pričam. Kao kada čitate knjigu. Ne možete pročitati neko značajno delo kao sažetu prepričanu verziju koja traje pet minuta i priča vam je youtuber na nekoj aplikaciji. Danas klinci tako slupaju muziku, a onda im je tako i pakuju.To je taj začarani krug koji se stalno stvara kada neko samo razmišlja o profitu i to mu je jedini razlog ustajanja iz kreveta.
Kako se džez nosi sa ovakvom situacijom?
Džez se nikako ne nosi sa ovakvom situacijom, jer mu tu nije ni mesto. To ne znači da džezeri ne treba da koriste benefite tehnološkog napretka. Dapače. Ali, na svoj način, kao i do sad. Pratiti sulude trendove ostavljamo onima koji upadaju u kategoriju „nemaštovito“ ili „radi kako ti se kaže“, a kojih je nažalost sve više.
Nedavno je u razgovoru sa Ilhanom Ersahinom iskočilo vaše ime. Takođe i tokom razgovora mog kolege sa Đolem Stijepovićem. I po albumima se vidi da volite da istražujete druge muzičke pravce. Ko je od kolega ostavio najveći trag, a s kim bi voljeli da uradite nešto novo?
Nezahvalno je izdvojiti par imena od mnogih sa kojima sam imao zadovoljstvo da sviram i zaista su svi do jednog uticali na to kako posmatram i stvaram muziku danas. Za novo sam uvek raspoloŽen, zapravo na tome insistiram, jer mi je u protivnom dosadno, a ako je meni dosadno onda Će i onima koji sviraju sa mnom i sluŠaju moju muziku biti dosadno i to je onda kraj. U kom pravcu otiĆi u novo, je pitanje na koje tražim svakodnevno odgovor.A ponekad ga i nađem.
Isti recenzent koji je gore pomenut je postavio dobro pitanje. Kada Vasil Hadžimanov spava? Pretpostavljam da uključenost supruge u vašu karijeru olakšava stvari.
Naravno. Kao što sam pomenuo ranije, da bi ista od toga sto stvarate zazivelo morate se okruziti prijateljima koji veruju u tu muziku ponekad i više od vas. Kad kažem okružiti se prijateljima, ne mislim da imate oko sebe ljude koji će vas svakodnevno obasipati komplimentima, nego koji će vam govoriti istinu i pružiti pomoć kad vam je najpotrebnija. U tu grupu ljudi svakako spada i moja supruga kao i najbliži prijatelji i saradnici bez kojih bi sve ovo bilo nemoguće.
Moram pitati kako je odrastati u muzičkoj porodici i koliko je teško naći svoj izraz pored takvih uticaja? Vjerovatno isti put prolazi i Vaša kćerka koja nastavlja tradiciju.
Ne morate to da pitate jer sam na to pitanje previše puta odgovorio. Ukoliko nekoga interesuje odgovor-google is your friend. Što se Marte tiče, ona je već pronašla svoj izraz. Solo ili opersko pevanje je nešto što nju sada najviše ispunjava i plan joj je da to i studira za godinu dana. Porodica treba da učini sve da podrži dete u onome što to dete ispunjava i čini srećnim. Kada se tako postavite pitanja upoređivanja sa roditeljima i „uspehom“ istih postaju izlišna. Zapravo ih nikad i ne postavite jedan drugome.
DL