Već iz samog naziva benda daje se naslutiti da je ovo neka nesvakidašnja beštija. Les Claypool (basista Primusa i vrlo plodni kompozitor) i Sean Lennon (umjetnički odraz i oca Johna i majke Joko bogato pokazuje u svojoj karijeri) su udružili snage i to je sasvim dovoljno da izazove znatiželju. Iznenađenje je bilo dvojako. Prvo, sami muzičari koji imaju nevjerovatnu diskografiju iza sebe, a drugo, sama muzika. Album je ukorjenjen u psihodeliju kasnih šezdesetih godina, upravo u onom periodu kada su Beatles počeli da putuju po indiji i da šire flower power ideologiju, i album je totalno ludilo moderne psihodelije. Prilikom prvog slušanja mi se učinio kao neki izgubljeni The Beatles progresivni projekat. Naravno, stilski pečat Les Claypool je nepogrešiv.
Nisam neki veliki ljubitelj Les Claypoolove muzike. Iako nevjerovatan, njegov stil sviranja mi nije nikada ležao. Previše eksperimentisanja, mnogo detalja koji su svakako interesantni muzičarima i onima koji vole da analiziraju tehničku stranu njegove svirke, ali mojim ušima je to bilo uvjek teško svarljivo. Za razliku, „Monolith of Phobos” je mnogo jednostavniji, bez pretjeranog eksperimentisanja, uobličeniji nenametljivim i pitkim melodijama (koje mu baš i nisu autentični pečat) dok Lenonov glas tako prijatno vraća čovjeka u neka jednostavnija vremena. Prvi singl „Mr. Wright” je pun pogodak koji će promociju albuma sigurno odlično odraditi.
Ne očekujte „flower power” želatin. Pjesme su o „majmunima, svemiru i seksualnim devijantima” u pravom Claypool/Lennon stilu sa mnogo dobre i vrlo prijatne svirke koja zna da se utopi u eksperimentisanja žanra ali nikada previše. Jako preporučljiv album.
Nikola Franquelli