Nedavno je Laguna objavila novu knjigu Ivana Ivačkovića – ‘Između krajnosti’ Bilo je očekivano da se povodom ovoga oglasi i Branimir Štulić. Dio njegovog komentara koji je objavljen u Blicovom dodatku objavljujemo ovdje. Cijeli komentar, kao i odgovor autora knjige možete pročitati na linku ispod.
A tako izađe i prva kњiga trokњižja (ja li
grmi, ja l se zemљa trese, jok, tutњe secikese)
Ivačkovića, koja služi u tri svrhe: da me se
ogadi; da se ilegalna prodaja ukradenog
pospeši; i da se on sâm osladi. Pošto mi je sve
jasno, navešću samo početak iz uvoda, kojeg
izdavač na mreži postavi – netu, kojim se nerast
obilno služio, štaviše, i ideju za pomiju
odskora dobio (jer od Stonsa se ne može živeti),
čitajući po zadatku pomene za moj rođendan dve
hiљade šesnaeste – a onda na њ odgovoriti.
… Kredit i pravo na pokušaj da se o Džoniju Štuliću i
onome što je uradio napravi realna, verna slika nisam
tražio u svojoj profesionalnoj biografiji. To pravo prona-
šao sam, brzo i lako, u činjenici da pripadam generaciji
bez koje on nikada ne bi stekao ime, slavu i novac. Reč
je o generaciji koja mu se na prelasku sedamdesetih u
osamdesete predala bez ostatka i kasnije veoma teško
podnela njegovo napuštanje zajedničke zemlje. Ali u tim
uspomenama odavno nema ljutnje, gorčine ili razoča-
ranosti. Otud toga nema ni u mom pisanju o Džoniju…
Najveći dosadašњi Ivačkovićev uspeh je naslov:
Kako smo propevali, mada on nikada ne zine,
niti ijedan svoj glazbeni rad predočiti ume.
Takvo mu je i svojataњe generacije, koju
zacelo nije oplodio, a kamoli me još i
napravio, upravo obratno (kako se samo u
oba slučaja u tuđe ugradio), bez mene bi
na Stonsima ostao, pa bi sad ove reči đavo
odneo. Viseći oko boљih poput visibabe
zove profesionalnom biografijom. A što se
tiče napuštaњa zajedničke zemљe, on sad ima
srpsku putovnicu i državљanstvo za razliku od
mene, kome, ostavši bez zemљe i državљanstva,
na ličnoj karti piše nacionalnost Jugoslaviše
(što se toga tiče, Juga beše većini poligon za
pљačku, dok meni za stvaraњe, ako je i trebasmo,
nastranu љubav, beše to iz protivrečnih pobuda).
Ko je koga, dakle, barem na ovom deliću dokaza
izdao, kad sam posledњi Jugosloven, i shodno stranac,
otkako svi drugi promeniše strane, a ja bejah
primoran na odlazak (između ostalog) i da bih
ostao to što jesam. I sad on meni pridikuje
o zajedništvu dvadesetogodišњim vapajima
(kojima, uguzujući se, napravi karijeru)
da neko dovede Stonse u zemљu, pri čemu nikad
i ne pomisli na me, a kamoli da mu to još teško
padne. Nadaљe, ime i slava su mi neosporni,
ali novce nikad nisam stekao, ne samo zato
što sam se za lovorov venac nadmetao, nego i
zato što sam svoj rad sâm plaćao, inače ga ne bi
bilo. I premda okrenuh sa jednim centom nekoliko
desetina miliona evra, ništa od toga ne
viđeh, jerbo to ode (čistom otimačinom) u ruke
onih koji њega tim mrvicama sa moje trpeze
plaćaju da me ocrni i ogadi u slučaju
da se pitaњe odštete (o kojoj će i buduća
pokoleњa imati šta da kažu) jednom postavi.
https://issuu.com/ringier_axel_springer/docs/pop_kultura_22.10.