Stone Temple Pilots novi album sa novim pevačem ali ništa tu nije novo. Izdanje je nazvano „Stone Temple Pilots“ i to ništa ne bi bilo čudno da se i prethodni nije tako zvao. Scott Weilanda više nema ali su se braća DeLeo očajnički potrudila da Jeff Gutt zvuči baš kao on. Koja je svrha ovog albuma, iskreno ne znam.
Sama muzika na ploči nije toliko loša, sve smo to već čuli ali ima dobrih segmenata. Da su se potrudili da pronađu pevača koji ima svoj stil to bi možda i bolje zvučalo. Materijal deluje veoma staro i podseća na ono što smo čuli pre osam godina na albumu koji je imao isti naziv kao i ovaj. Par pesama imaju pristojne momente kao „Roll Me Under“ ili „Middle of Nowhere“. Mogao bi i „Guilty“ da prođe. „Never Enough“ je smešna kopija The Doors i „Roadhouse Blues“ koju su oni svojevremeno i svirali na nekim koncertima. Dok pesme kao „Meadow“ ili „Just a Little Lie“ ozbiljno smaraju i teško ih je svariti.
Najbolji opis ovog albuma bi bio da je ovo bend koji pokušava da zvuči kao Stone Temple Pilots. To im donekle i uspeva ali sve to nema nikakvog smisla. Nema tu više ni nostalgije, kao kod Pearl Jam, pa da mogu da se vuku na staru slavu.
Mike Stankovich