Rođen je 14. maja 1946. Studirao književnost na novosadskom Filozofskom fakultetu. Krajem šezdesetih počinje da sarađuje na novosadskoj “Tribini mladih” i u studentskom listu “Index” u kojem uskoro postaje urednik. U to vreme bavi se konceptualnom umetnošću i poezijom. 1977. objavljuje svoj pesnički “masterpiece” u Letopisu Matice Srpske pod naslovom “Vrt kao To” i prestaje da se bavi književnošću i umetnošću. Krajem sedamdesetih ponovo počinje da se interesuje za rokenrol i osniva grupu “La strada”. Početkom osamdesetih je pevač u grupi “Luna”. Sa obnovljenom “La stradom” izdaje istoimeni album 1986. godine. Krajem osamdesetih se povlači iz javnog života i počinje da piše i svoj pesnički dnevnik koji će objaviti tek 2001. godine. Tokom devedesetih objavljuje dve zbirke pesama: “Marinizmi”, 1995. i “Vrt kao To”, 1997, u kojoj su sakupljene pesme koje je pisao i objavljivao po časopisima tokom sedamdesetih. Konačno, 2001. pojavljuje se već spomenuti dnevnik pod naslovom “Blues diary”. U drugoj polovini devedesetih počinje da piše i priče. Neke od njih objavljene su u kikindskom “Severnom bunkeru” i u novosadskim “Poljima”, a prevedene su i na makedonski i italijanski jezik i objavljene u antologijama priča novijih autora koji pišu na srpskom jeziku. Njegove priče nemaju formalnu zaokruženost i celovitost, počinju niotkuda i završavaju se iznenada. One predstavljaju tekstualne segmente u kojima nepostoječi autor (subjekt) ispituje svoju poziciju. Živi i radi u Novom Sadu.
Kako gledate na književnost danas, posebno u ex Jugoslaviji? Čini se pored nekih sportskih i tajkunskih biografija, kao arhaična, vremenom pregažena stvar?
Nemam predstavu celine. Na primer, danas ne znam ništa o slovenačkoj književnosti, a pre raspada Jugoslavije znao sam sve: Pirjavec, Kermavner, Zupan, Zajc, Strniša, Šalamun, Istok Gajster Plamen, Ivo Svetina. Ni sa hrvatskom ne stojim bolje. Srpska književnost je teško razumljiva, mislim na koncept, na poetike. Teško da tu ima nekog sistema pa da bi se mogao dati kritički sud, samo pojedinačni slučajevi, bolji ili lošiji. Naravno, književnost kao umetnički medijum je prevaziđena, produkcija je ogromna, što je apsurd, svi pišu knjige, svaki lekar ima kompjuter u ordinaciji i misli da je njegov život sam po sebi zanimljiv i značajan. Takođe, trpimo teror stvarnosnog. To je posledica medijskog posredovanja. Konzumenta interesuje samo nešto stvarno, što se dogodilo ili se događa i gde može videti sebe ili sebi vrlo slične. U centru pažnje su likovi a ne dela.
Čini se da svi živimo u “pravim vremenima” i da smo zenit civilizacije. Vi ste uhvatili kreativni umjetnički momenat kad se rađao rokenrol, subkluture, pogledi na svijet, hipi, pank, nju vejv, droge koje su išle uz to, kao i promjene država i nacija. U tom kumbulju, kako možete definisati sadašnjost i generacije danas koje su došle nakon svega navedenog?
Svedoci smo nastanka novog čoveka koji je intiligentniji, brže misli, zna bolje račun, u svakom smislu uz pomoć tehnologije neuporedivo se lakše snalazi u svetu. Meni je teško sa tom decom i da razgovaram pošto ne samo što brzo misle, nego jako brzo i govore. Ne mislim o tome ništa loše, dapače, ali ja kao čovek dvadesetog veka ne znam šta oni osećaju, njihove emocije… moguće je da je to nešto neuporedivo, nešto čarobno. Svi ti fenomeni koje ste naveli kao odrednice dvadesetog veka su nešto zaista izuzetno uzbudljivo ali početak dvadeset prvog veka, taj tehnološki skok je možda nešto još uzbudljivije, ali to mogu samo da naslućujem. Imam poverenja u tu decu, apsolutno.
Često čujemo sa današnjih distanci, da je vrijeme socijalizma bilo represivno po slobodarski duh, i da je avangarda bila po defaultu biti samo protiv toga i završiti u zatvoru. Kako gledate na taj period u odnosu na današnju slobodu?
U krivičnom zakonu više ne postoji verbalni delikt, dakle, država vam ne može suditi zbog reči, ali zato vam može suditi ulica, brojni su primeri. Šta je bolje, šta je gore? Država vas je slala u zatvor, ulica vas šalje na onaj svet.
Izjavili ste često da je Novi Sad zaslužan za vašu umjetnost. Kako gledate na taj grad danas. I šta po vašem mišljenju on ima danas da ponudi i kreativnom i umjetničkom smislu?
Nema vam ponuditi ništa, to je jedan propali uništeni grad, bolje reći mesto. Uništen je u kulturnom i posebno u arhitektonskom smislu, što je posledica centralizovane vlasti, tzv. duboke države. Grad će nositi ovu ružnoću još sledećih dvesta godina za šta mi Novosađani nismo krivi, jednostavno, ne odlučuješ ni o čemu, niko te ništa ne pita, o svemu odlučuju ljudi koji ne žive ovde. Za moju književnost presudno je iskustvo pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Dakle, u pitanju je arheologija. Novi Sad je tada imao nešto autentično, ali je to izgubio.
Bendove La Strada i Luna mnogi smatraju kultnim, što su dokazali koncerti. Kako gledate na taj vaš muzički izraz?
Uvek sam bio jako vezan za muziku, kako za rokenrol, tako i za tzv. klasičnu muziku. Da nije bilo istrajnog, pre svega, slušanja klasike, teško da bi bilo nešto od moje književnosti. Naravno, nas je rokenrol interesovao kao umetnost a ne kao zabava, videli smo tu mogućnost da se umetnički izrazimo, zbog toga smo i ostali na nivou kulta, to je, ipak muzika za posvećene, odabrane, nije to muzika za svačije uši. Ne uznosim se, svako može da razume tu umetnost samo ako se malo potrudi, ako ima strpljenja. Novi talas je u rokenrolu bio nešto sasvim izuzetno, vrlo srećan trenutak. Ima dosta onih koji se ne bi složili: Bora Đorđević je jednom prilikom rekao da je novi talas septička jama rokenrola. Zbilja žalosno.
Uspon desnice na svjetskom nivou je sve izraženiji. U čemu bismo mogli naći sredinu? Šta može danas činiti sredinu, koja je to snaga, ili pak manjina?
Iako sam demokratski orijentisan, mislim da više nema podele na levo i desno, desno je levo i levo je desno. Globalno problem je patrijarhalni svetski poredak. Dok se tu nešto ne promeni ništa neće valjati, rat će biti mera svega kao kao što je i uvek bilo. Očevi, tj. otadžbine ne mogu bez toga. Patnja! Veliko deo čovečanstva živi bedno. Religije su kao konfesije propale, bave se politikom a to je nedopustivo. No, možda će nas tehnologija definitivno sve ujediniti, čovečanstvo će govoriti jednim jezikom, nacije će nestati, to je izvesno i to je jako dobro, čovečanstvo će se okrenuti univerzumu sa jednim presudnim temeljnim pitanjem. Verujem da nam se svima piše radost, kako je rekao Artur Rembo. Ili Betovenova, tj. Šilerova Oda radosti.
Koga od vaših savremenika cijenite kao umjetnika, a ko vas je razočarao?
Ne mogu da kažem koga najviše cenim, ili volim, pošto bih onda možda nekog povredio. Niko me nije razočarao u svetu umetnosti, pokušavam da razumem svakog umetnika, neuspeh je jako teška stvar, sam se sa tim borim, svestan sam svojih promašaja, svoje uniženosti. Uložite ceo svoj život u nešto i na kraju ništa, ćorak. To su moje strašne sumnje. Možda sam sam sebe najviše razočarao.
Pisali ste i prozu i poeziju. Šta vam je bliže, da li naracija ili emocija?
Počeo sam sa pisanjem pesama, to mi je primarna vokacija. Ali nisam se proslavio. Imao sam pedeset godina kada sam počeo da pišem prozu, dakle dosta kasno. Ali ostao mi je taj pesnički refleks. Što se tiče naracije nisam naročito maštovit, a posebno sam slab u dramatizaciji, ne umem da pišem dijaloge, više pripovedam, što je pomalo staromodan koncept. Pošto sam pisao tzv. jezičku poeziju logično je bilo da u prozi budem tekstualista, dakle, prevashodno se bavim tekstom, tražim formu kroz tekst, pokušavam da ga uobličim, što često ne daje rezultat, otima se, sve ostane na tri ćoška, asimetrično je. No, i to je neka estetika. Ipak, treba reći da sam ja u suštini diletant, talentovani amater, ne znam zanat. U Srpskoj književnosti ne predstavljam ništa, ja sam Kaspar Hauzer srpske književnost, ne znam ni ko sam, ni odakle sam. Činjenica je da sam polupismen, ali imam suprugu koja je profesionalni lektor. Čitao sam vrlo malo, moja omiljena knjiga je “Pale sam na svijetu”, to je prva knjiga koju sam pročitao.
razgovarao: ĐorđepunX