Nekako van značajnije pažnje javnosti nedavno se pojavilo izdanje „Rok mašina – antologija 1980–1983”. Ovaj dvostruki album, koji donosi sve ono što je ovaj bend radio tokom svog kratkog postojanja, višestruko je značajan, prvenstveno zbog činjenice da je oživljeno nešto što jeste imalo kvalitet, ali i zbog raznih fenomena koji su doveli do dugogodišnjeg minimiziranja realne važnosti ovoga benda.
Procijenivši da je Pop mašinu trebalo ostaviti sedamdesetim godinama, gdje je predstavljala jedan od temelja naše muzike, Robert Nemeček, braća Zoran i Vidoja Džindžer Božinović i Vladan Dokić, su stvorili Rok mašinu i ušli u jedan drugačiji i muzički tvrđi projekat. Tako je 1981. izašao njihov prvi album ,,Rok mašina’’, koji je donio beskompromisnu svirku na tragu hard roka, dominantno obojenu gitarskim umijećem legendarne braće Božinović, ali i ne previše upečatljive tekstove. Među uglavnom ,,uravnoteženim’’ pjesmama ipak su se izdvojile ,,Rok mašina’’, ’’Sami i bez suza’’ i legendarna balada ,,Želim’’.
Ovaj album je očigledan pokušaj da se pobjegne od Pop mašine i da se novi bend predstavi kao nešto potpuno drugačije, što će na kraju imati svoju cijenu. Po istom ,,tragu’’ Rok mašina je krenula dalje, pa je 1983. snimljen ,,mini’’ album ,,Izrod na granici’’, i to će biti tačka na rad ovoga benda. Naravno, potpuno je drugačije sa ove vremenske distance analizirati djelovanje Rok mašine, a realnost je bila da se ovaj bend, nakon pozitivnog iskustva sa Pop mašinom, pogrešno ,,prestrojio’’ u osamdesete.
Procesi na muzičkoj, ali i na društvenoj sceni, koji su se dešavali tih godina, doveli su do toga da su bendovi poput Rok mašine počeli da izgledaju ,,čudno’’ u odnosu na ono što je preuzimalo svoju poziciju. Naravno, teško se moglo očekivati da se oni ukalupljuju i prilagođavaju ,,novom talasu’’, jer je prosto bilo nemoguće praviti u glavi takve zaokrete, ali je i očigledno da su Nemeček i društvo, za razliku od nekih, na vrijeme shvatila da se nalaze u slijepoj ulici. Tako je bend koji je imao snažan svirački kvalitet, koji je bio jak na svim ,,pozicijama’’, postao jedna od najvećih i najznačajnijih ,,žrtava’’ osamdesetih.
Taj fenomen ,,podijeljenosti’’ u našem roku, valjalo bi jednom podrobnije analizirati. Naravno, to se dešavalo i u najjačim podnebljima rokenrola, bendovi iz šezdesetih su ,,umirali’’ u sedamdesetim, kao i ovi u nekim kasnijim godinama, ali u SFRJ je ta podjela, stilska, žanrovska, kako god, bila nemilosrdna i naročito u osamdesetim ,,pojela’’ čak i neke najveće, koji će se malo oporaviti tek u devedesetim godinama, a neki tek kasnije. Rok mašina se više nikad nije oporavila, a jedan od najboljih jugoslovenskih gitarista Zoran Božinović je umro 2004. godine.
I sad, sa ove vremenske distance se postavlja pitanja da li je bilo pametno prekidati priču koja je počela sa Pop mašinom, jer je ona imala elemente koji su ,,pristupačni’’ svakom vremenu. Pošto su to pitanja na koja nema i ne može biti odgovora, treba kazati da je Rok mašina iza sebe ostavila značajan trag, i da je ova antologija veoma važan projekat, svojevrstan povratak kući benda koji bi u drugim okolnostima išao ka vrhovima. Rokenrol je na našim prostorima već godinama u opasnosti, a umnogome i zbog te činjenice više ne trpi ,,blokovske’’ podjele, već traži jedinstvo svih aktera, od izvođača do publike.
Jovan Jole Vučurović