Postoji fama da ekstremniji bendovi tj. njihovi članovi, nijesu baš „intelektualno na nivou”. Najčešće je ta tvrdnja potkrijepljena sa tekstovima o djetinjastim temama poput zombiji, klanje na tri hiljade „originalnih” načina i mnogo drugih „klasičnih” tema. I da vam budem iskren, slažem se sa ovom tezom u potpunosti. Smeća je na današnjoj metal sceni (i ne samo metal) više nego ikada. Uvaljuju se plagijati, šarene oblande nekog nazovi kvaliteta, prodaju se muda za bubrege i izdavači trljaju dlanove jer stupidne djece sa još stupidnijim roditeljima koji će im keširati to smeće, ima kao salate. Za ne povjerovati je koliku količinu albuma preslušam tokom samo jednog mjeseca, i koliko je tu smeća i gluposti. Zgrozim se, pa sebi postavljam pitanje da li se uopšte više isplati tražiti, da li više ima smisla – i onda, kada se najmanje nadam, iz vedra neba pravo u rebra, uleti nešto od čega zanijemim, zaćutim kao riba. Ovoga puta su me ućutkali Putrid Blood sa ovim njihovim drugim izdanjem (ućutkali me da, ali još mogu da kucam i upirem u ovu plastiku). No, prvo o samoj muzici.
Lijepo se sjećam kada su izdali prvi album, koliko su bili prijatno iznenađenje na vrlo širokoj, ali pomalo jednoličnoj srpskoj metal sceni, ali poučen iskustvom, rekoh da zauzdam svoj entuzijazam i vidim što donosi budućnost. I bio je period kada sam u potpunosti zaboravio da bend postoji … dok mi pod nos nisu stavili pjesmu „Kontraudar” (http://www.youtube.com/watch?v=lmsj98FhehE), tuč i maca da moš’ ubit’ međeda! Slušajući samo tu jednu stvar bilo mi je i više nego jasno da bend misli itekako ozbiljno. Ostatak albuma niti malo ne zaostaje i ovo je metal jedan kroz jedan, sa stavom, sa mudima i sa mnogo energije koja će ih sigurno pogurati daleko. Ne kažem da su izmislili novi pravac u metalu, jer ovo je klasični, ili „old school” metal, i tu se manje više sve zna, ali u sebi sadrži toliko snažnu atmosferu, veliku količinu gruva i snage, da je za ne povjerovati. Ima mnogo bendova, svira se mnogo, komponuje se mnogo, ali nema svako ovoliku količinu inspiracije.
Međutim, muzika je samo prva karika u lancu. Kako za Putrid Blood, tako i za sve druge bendove. Izem ti dobru muziku ako nije potkrijepljena sa temama koje imaju smisla, a tu su Putrid Blood i ovog puta potrefili i teme koje obrađuju su bolne za svakoga ko danas nastoji da živi u Evropi. Od šunda, preko gluposti malog čovjeka i političara, do apsolutne vladavine profita i moći koja je glavna tema albuma, krug je zatvoren, cjelina je potpuna.
No, nije tu kraj dobrim vijestima. Siguran sam da ste primjetili hronični nedostatak instrumentalne virtuoznosti kod bendova. Vrte se rifovi i tačka. Iako ima i to svoje dobre strane, svi smo se pomalo uželjeli klasičnih solaža, na bilo kojem instrumentu, a Putrid Blood su i na tom polju dosta poradili i svaka pohvala gitaristima za solo dionice koje se češće slušaju kod bendova drugačijeg metal usmjerenja, a koje se itekako dobro uklapaju i u ovu svirku.
Pa je tu još jedno iznenađenje u vidu odlične produkcije, najbolje koju sam čuo do sada kod nekog benda sa ovih prostora. Ne samo da se sve čuje kristalno jasno (bez one uobičajene zamućenosti koja bode uši svim audio perfekcionistima), već je i sami korpus zvuka idealno potrefljen za ovakvu vrstu metala. Samo poslušajte kako se kristalno jasno čuju činele, idealna separacija djelova bubnja po stereo slici, čvrstina zvuka žičanih instrumenata. Producent Miloš Mihajlović iz studio Blaze je uradio posao koji se mjeri sa zapadnim pandanima, pa čak i prelazi neke mnogo izvikanije.
Prije nekoliko rekoh sam sebi „e da je sreće pa da je više ovakvih bendova”, ali se brzo ispravih. Taman je onoliko koliko treba i sa ovako kvalitetnim proizvodom, bendu će biti mnogo lakše da izađe na površinu i za sobom ostavi sav ostali talog. Američka vojska ima tamo neki krš na četiri točka koji ultrazvukom može da napravi pustoš. Putrid Blood ih je zajebao jednim albumom.
Nikola Franquelli