„Dobra većer dečki imate li šta za prijavit?”. Na silu nam poželi „dobrodošlicu” hrvatski graničar na samom izlazu iz „ljepe naše” a zatim nam reče da odemo sa strane na detaljni pretres kao da smo krimosi najveći. Oooppss.
Pošto ništa „sumnjivog porijekla” nijesu našli u kolima i torbama, vidno izbačeni iz kolosijeka, odigraše damu mača i izvukoše nam i poslednji euro iz džepa zbog parčeta drveta kojeg su okarakterisali kao „opasan predmet”. Zblanuti i pomalo ogorčeni zbog izgleda komplexa ove kockaste „gospode” nastavismo putovanje prema Tolminu, malom mjestu u Sloveniji đe se održavao pank-rok holidej na kojem smo nastupali. Goli kao utoke da ne kažem pištolji stigosmo u Tolmin u jutarnjim časovima. Tu se nađosmo odmah sa naša dva brata iz Nikšića, koji su nas pratili na prvoj turneji po Bugarskoj, Rumuniji i Mađarskoj. Izjadasmo se i bi nam lakše. Popismo po kejv i razmrdasmo kosti posle 16 sati umobolne vožnje. U Tolminu, kojeg smo od milošte odma prekrstili u Danilovgrad (zato jer ima sličan br. stanovnika, inače je Tolmin ljepši jedno 100 000 puta) odmah ugledasmo masu pankera i vrlo čudnih tipova. Oho-ho evo žurke – evo veselja! Odlična organizacija za festival tog tipa nas je pomalo i zatekla, jbg. nijesmo navikli na – da valja uslove. Na beach stejdžu na kojem smo trebali da sviramo oko 3h poslije podne, nastupilo je još 3-4 benda prije nas. Publika ih je ispratila dosta hladno jer se i dotični bendovi nijesu potrudili da na neki način poprave publici raspoloženje zbog kiše koja je u tom trenutku počela padati. Mi počinjemo sa nastupom i na klimavom engleskom objasnih ko smo, odakle smo i čime se hranimo. Poče kiša da lije ko iz kabEla i naćera i one sa plaže da se natrpaju pod ogromnu tendu đe je bio stejdž. U tom momentu rekoh u sebi „fala ti bože za ovaj pljusak a vi – slušaćete nas i ako vam se neće!”. Hahaha tako osokoljeni i više nego dovoljnim brojem spektatora otprašismo set od 10-11 naših najbržih pjesama i ostavismo Slovence, Talijane i ostale nacionalnosti u potpunom čudu! Rata-ta-ta-ta-ta. Na! Odlična oprema i dosta bijesa koji nam se nakupio zbog problema koje smo imali tokom puta su uticali da imamo sjajan nastup. Po reakcijama publike možda i najbolji! Krk mileuna! Odosmo da ijemo neke ljute kobasičine i pomfrit i nastavismo da uživamo u drugom festivalskom danu. Na glavnom stejdžu su uveliko svirali poznata imena panka i hard kora. Elvis Jackson, Millencolin, Suicidal Tendencies itd. itd. Sledećeg dana ustajemo se i oko 10 sati pičimo za Grac u Austriji. Usput Bula (koji je bio zadužen za trgovinu hrane) kupuje nam ručak tj. najprokletiju paštetu koja se zove Kekec i neki nakazni topljeni sir koji se pravi po specifičnoj proceduri koju zna naš plemeniti basista Bojica. Najedeni tih čuda da ne kažem sranja odvezosmo se u Grac. Nađosmo lokal i upoznasmo se sa ekipom iz benda Franc Strosuk koji su nas dočekali vrlo srdačno i lijepo. Počesmo da trtoljamo sa njima i da ljuštimo razne austrijske lagere dok smo čekali večeru. A za večeru čorbuljina koja je ljuta kao sam đavo na radost svih pankreasa izuzev mene koji ne jedem prezačinjenu hranu. Naljoskasmo se još malo lager brau-a i oko 23h i nešto, posle benda Franc Strosuk, odradismo sat i po dobre svirke. Začudo bijaše došao solidan broj ljudi. Bbio sam iznenađen pošto sam mislio da neće biti uveta. Na svirku su došle i dvije Nikšićanke koje žive i rade u Gracu. Posle toga sam zaključio da su nikšićani najrasprostranjenija vrsta i da nas ima ja vjerujem i na Solomonskim Ostrvima! Nego neka, bolje da nas ima no da nas nema. Sledećeg jutra pokupismo prnje, zapjevasmo „Niđe nebo nije plavo” i spičismo pravac put rodne grude! Usput nam je Bula priredio još jednu gozbu u vidu pureće salamčine, zimske čajne (a mi u sred ljeta), ZDENKE i majoneza! Jebeš Džejmi Olivera, Bućo je majstor afričke kuhinje i zna kako treba nahranit’ nesretnog čoeka na umoru! Pri povratku sa nalickanih i kao staklo ravnih auto-puteva, prve rupe i džombe po drumu nam najaviše da smo ušli u domovinu. Da, sve miriše na fantastične radove AD Crnagoraput-a. Uz vesele doskočice, međusobno zajebavanje, smijeh i avetanje stigosmo oko 2 po-ponoća u grad podno Trebjese. Ispunjeni, umorni i srećni što smo uradili nešto što vjerovatno niko neće uraditi. Računajući i prvu turneju od 7 dana po Bugarskoj, Rumuniji i Mađarskoj + Austrija i Slovenija, Punkreas je za 10-tak dana prešao cirka 4.700 kilometara i uz to upoznao svakakve frikove i svirao po najluđim mjestima u Evropi! Nije mala stvar drugovi i drugarice, nije. Do neke nove dogodovštine pozdravlja vas vaša banda – Punkreas! Oj!