Što bi moja baba rekla u trenucima velikog bijesa: „Đao ti ga pozoba!!!”. I bogami mi ga je pozoba kad sam preslušao „The final revolution” prekaljenih majstora hard core scene.
Stare hc kuke from New York su nas opet izbombardovali tonom mržnje i beskompromisnosti! Pro-Pain je snimio 12-ti po redu album (sjajnog naziva) posle kojeg mogu najlaganije da okače gitare o čuveni klin i da zasluženo odu međ muzičke legende. Upalih s malom dozom opreza ovo čudo i prva stvar „Deathwish” (za koju je urađen i spot) me lijepi za stolicu i naređuje mi da sledećih 36:41 minut ni u ludilu ne pomislim da se maknem sa iste! Sunce ti žarko! BBBBBOOOOOOMMMM! Pa nakon par minuta opet BBBOOOOOOMMMM!!!! Pa je li moguće da posle toliko godina tamburanja su snimili ovakve pjesme???!!! I to ništa lošijeg kvaliteta nego hitovi koji su ih proslavili. Zaista ne znam odakle više inspiracije Geri Meskilu i kompaniji da prave ovakve albume. Iz svake pjesme izbija i pršti na sve strane prepoznatljivi pro-pain groove od kojeg se želudac grči dok brutalno prejaki hc rifovi čiste sinuse i kao bumerang se vraću da zveknu po tintari zatečenog slušaoca. „Southbound” , „All systems fail” , „Want some” … Lebee mekani!!! Stav i mudina do poda! Pljas! Šta?! Ne sviđa ti se?! Vucaj se. Ovako se svira! Stav, stav i samo jebeni stav! To je ono srž svega, to je glavna stvar koja nedostaje današnjim mekanim copy-paste hc bendovima koji koketiraju sa svojim idealima i stavovima u nadi da će se dopasti curicama i širokom auditorijumu. „Ali gospodo malo ste se zajebali!!!” kao bi rekao legendarni Mija Aleksić u maratoncima. Na svu sreću tu su stari majstori da na pravi način pokažu mlađima kako treba da se svira. „The final revolution” će se još dugo obrtati u mom plejeru. Bog vam dao zdravlje pro-pejnovci! Fak jea!
By: Dabo hate