Boris Aranđelović preminuo je u Roterdamu poslije duge i teške bolesti u 67. godini. Aranđelović je najpoznatiji po radu u kragujevačkoj kultnoj rok grupi Smak u koju je došao 1973. godine. Osim sa Smakom, radio je sa brojnim muzičarima, a iza sebe je ostavio i solo materijal “Iz profila”. Posledjih decenija živeo je u Holandiji, a nastupao je u obnovljenoj (originalnoj) postavi “Smaka” na koncertima u “Areni” 2012. i na Ušću juna 2015. Jedan od poslednjih intervjua dao je beogradskoj Politici.
Sve ima svoje vreme i ono što sejednom dogodilo više se nikada ne može ponoviti. Bar ne u onom intenzitetu i na način koji bi probudio iste, prave emocije. Zato “Smak” nije trebalo dirati i ponovo pokretati. Bolje je da ga se sećamo kakav je nekad bio i data pamtimo po onome što je nekad predstavljao u srpskom roku – kaže Boris Aranđelović, legendarin pevač čuvenog kragujevačkog benda, koji se još pre 16 godina “otisnuo” od obala brdovitog Balkana, da bi se, posle izvesnog vremena, “ukotvio” u roterdamsku luku ravne Holandije.
Zašto ste otišli?
– Priča je krajnje jednostavna. Ovde se samo od roka nije moglo živeti, a drugo insam umeo ni hteo da radim. Dakle, u pitanju su bili egzistencijalin razlozi.
Kako Vam je u Holaidiji, čime se tamo bavite?
– Fabričkom izolacijom ali, pretpostavljam da Vam to nije toliko interesantno. Doduše, ni život u Holandiji nije mnogo zanimljiviji. Nedelja je prazan dan, subota je slična nedelji, a ostalim danima radim. Muzička dešavanja gotovo da ne pratim, tek kada me neki naši klinci pozovu na svirku u neki lokal. Ponekad se uveče nađem sa prijateljima, sedimo u nekom kofi-šopu, malo pijuckamo i sećamo se starih dobrih vremena. Ništa posebno.
Pričate kao razočaran čovek.
– I jesam. Odlaskom iz Kragujevca uskraćen sam za porodicu i prijatelje. Majka i ćerka su mi ostale ovde, takođe i prijatelji. Imam ih i tamo, ali mi nedostaju moji stari pajtaši. Tamo nemam ni vremena za druženje. Život u Holandiji, posebno u Roterdamu, dosta je skup. Da bi opstao moraš da zarađuješ, a ja sam uvek voleo malo komotnije da živim.
“Riblja čorba” je proslavila “220 godina” postojanja, “Idole” često pitaju da li bi mogli ponovo. Zašto “Smak” nije, bar malo duže, ostao na okupu?
– I dvoje u braku, pa je, ponekad, mnogo, a nas smo bili petorica. Jednostavno, splet okolnosti i neka naša ljudska i muzička neslaganja dovela su do razlaza. No, za mene je to odavno završena priča.
Točak je i danas, po meni, naš najbolji muzičar, ali je sa njim oduvek bilo teško sarađivati. Kepa i ja smo se mnogo bolje slagali bez njega i bilo nam je super kada smo, pre neku godinu, napravili jedan bendić.
Nije išlo?
– Kao i nekad, ni danas se u Srbiji od rokenrola ne može živeti. Momke sam morao sam da izdržavam, a jasno Vam je da se tako ne može dugo. Ono, možda, to nije ni trebalo raditi. Poplava turbo folk bljuvotina i privatnih televizija, koje su nametnule tu nekulturu, odnela je sve one koji nešto vrede. A ja ne mogu na bini da se pojavljujem u društvu nekih guzičarki, koje pevaju kako bi volele da postanu prostitutke. Nekad se znalo o čemu se moglo pevati.
Prilično ste rezignirani stanjem na srpskoj muzičkoj sceni.
– Jesam, mada moram priznati da ne pratim mnogo šta se ovde dešaćva. Slušao sam malo “Najt šift” i mislim da su dobri, iako ne sviraju svoju muziku. Međutim, pravog roka ovde više nema. Rok se svira i sluša u celom svetu, samo ne u Srbiji. Ipak, ne slažem se sa tim da je mrtav, pošto to pričaju oni koji ga nikada nisu ni voleli.
Nisu ga voleli ni mnogi Kragujevčani?
– Znam šta želite da me pitate. “Smak” je, mada nas je Beograd svojatao, oduvek bio kragujevački bend. Našom zaslugom. Međutim, u gradu nikad nismo imali podršku, od njega nikada ništa nismo dobili. Političke fukare su nam obećavale i stanove i lokale, ali su sve to dobili, i to na naše ime, neki poltroni. Dakle, malo je više razloga zbog kojih sam otišao odavde.