Među mnogim konstantama ljudskih kultura, od antike do danas, bez većih se problema može pratiti i pominjanje odnosno pojava „napravljenih” antropomorfnih bića; od metalnih ratnike koje je iskovao Hefes preko Golema sačinjenog od blata, do Frankenštajna i robota. Bilo da se veštački ljudi stvaraju magijom ili tehnikom oni su entiteti strani ovom svetu, neprimereni i neprilagođeni mu i kroz njih se, kao u krivom ogledalu, prelamaju mnogi temeljni principi sveta u kome živimo.
Drveni lutak Pinokio, iz istoimenog romana Karla Kolodija (objavljenog 1883), jedan je od najpoznatijih veštačkih ljudi/dečaka koji su hodili svetskom kulturnom/civilizacijskom scenom. Njegove avanture i stradanja u negostoljubivom svetu – u kome se zlo češće sreće nego dobro – „očovečiće” ga utoliko što mada je prgav, svadljiv, lažljiv i sebičan, sanja da postane „pravi” dečak. Bezmalo šest decenija kasnije, 1940. godine Pinokio će osvanuti na velikom ekranu u dugometražnom crtanom filmu (čedu 20. veka) u adaptaciji Volta Diznija. Ovog puta priča je ušminkana i ušećerena, Pinokio je dete koje bi svaka majka poželela: grubosti, nasilje, laganje i prevare sklonjeni su od očiju malih gledalaca zarad ljupkosti i lakšeg konzumiranja, što je, naravno, išlo na uštrb osnovnih Kolodijevih ideja. Tako je Dizni svom bajnom svetu dodao još jedan segment koji će povećati njegovu slavu, ali i pojačati dozu kiča u američkoj (i svetskoj) kulturi; stoga nije čudo da su mnogi američki avangardni, buntovni umetnici druge polovine 20. veka govorili da je jedno od najvećih zala sa kojim se moraju boriti „diznifikacija stvarnosti”. Koncept tendencioznog „sterilisanja” priča i bajki; a u ime navodne zaštite dece od preteranog nasilja; bio je izgovor za mnoge javne kampanje koje su propagirale konzervativne ideje i glorifikovale tradicionalističke stavove (od rasističkih do seksističkih) koje, kao temelje zdrave nacije, slobode i demokratije treba zaštiti od navale svakovrsne prljavštine koju proturaju subverzivni, izopačeni, komunistički neprijatelji. Mada su nastupajuće decenije unekoliko zamutile pozadinu Diznijevih dela, ona su i dalje poželjni model, pa su ti crtani filmovi postali i dečiji klasici. Diznijev „Pinokio” svakako je poznatiji od literarnog originala jer mnogi i ne znaju da roman uopšte postoji.
No, kako je to sa velikim i dobrim pričama, Diznijeva verzija/varijacija Pinokija nikako nije poslednja – u više medija priča je ponavljana, menjana i doterivana. Godine 2003. magazin „Ferraille Illustre” započeo je objavljivanje stripa „Pinokio” iz pera autor Vinšlusa; pet godina kasnije strip je objavljen u formi knjige (na preko 180 stranica) a sledeće, 2009. godine dobio je nagradu za najbolji strip album na prestižnom festivalu u Angulemu (kod nas se pojavio u izdanju Darknjood-a). Na početku albuma stoji „priča koja sledi slobodna je adaptacija istoimenog romana Karla Kolodija”, ali već prva tabla zbuniće znatiželjnog čitaoca jer na njoj usred okeana sa broda u more bacaju bure radioaktivnog otpada koji će pojesti bezazlena ribica i potom početi da svetli (zeleno; kasnije će prerasti u monstruma). Na sledećim stranama upoznajemo neimenovanog tipa kome ništa ne polazi za rukom, pa ni da se ubije „ruskim ruletom” (ali njegova mačka nije te sreće). Konačno, posle jednog „hik!” preko čitave strane upoznajemo Đepeta „registrovanog pronalazača” koji stvara super robota u obliku jajoglavog dečaka sa dugačkim nosem.
Željan dobre zarade on nosi planove u vojnu bazu (jer bi robot bio neuništivi vojnik). Đepetova frustrirana žena (bivša striptizeta) doći će na ideju kako da upotrebi robotov dugi nos za svoje intimne potrebe ne znajući da je tamo skriven bacač plamena. Malo pre toga robot dobija podstanara u glavi – Bubu Švabića, lenčugu koja se predstavlja kao pisac (usto je neuki električar pa izaziva kuršlus u robotovoj glavi). Đepeto po povratku kući otkriva da robota nema, a da mu je supruga mrtva (pa je raskomada i zakopa u šumi). Robot, ne znajući šta radi, luta gradom, mimoilazi se sa ubicom koji pijancima vadi srca i naleće na probisvete, prevejanog Barona i slepog Vondera koji će ga, kao dečaka-roba, prodati fabrici igračaka. I tako kreće razbarušena, gorko-slatko-veselo-cinična avantura u kojoj će biti eksplozija i pobuna, potrage za obećanom zemljom-ostrvom na kojoj će izbiti krvavi građanski rat, kralja će ubiti drugi, još gori kralj a robot će biti obešen o ogromnu šećernu „lušu” sve dok konopac ne istruli i oslobodi ga za dalja lutanja. Đepeto će se tragajući za robotom, sa jednim pingvinom, naći u utrobi mutirane ribe a Švabić će imati mnoštvo problema sa svojom psihom i okolinom. Istovremeno, sedam manijaka „ljigavaca” će na smenu silovati Snežanu u komi a kad njoj uspe da pobegne (naravno, u kostimu iz Diznijevog crtaća) zaljubiće se u devojku-surferku. Depresivni „tvrdo kuvani” policajac konačno će uspeti da izvrši samoubistvo. Slepi prosjak Vonder dobiće oko i prosvetljenje koje će ga odvesti na put bombaškog religijskog fantatizma. U horor epizodi Đepeto, pošto pronađe svojih ruku delo, sanja da je robot postao dečak koji ga napada i, cepajući mu kože, otkriva da je Đepeto – robot. Đepetova sudbina je da u zatvorskoj ćeliji glumi Snežanu sedmorici „ljigavaca”. Buba Švabić će bekstvom spasiti glavu od nesuđene drage i njene brojne dece. A robot će, kao bukvalni dar s neba, postati usvojeni sin nesrećnog bračnog para bez dece.
Segmenti-pripovedne linije prepliću se i do kraja majstorski uklapaju u celinu (svaka sa posebnim krajem). Priče su potpuno individualizovane: ona o robotu uglavnom je ispričana bez reči, dok je Švabićev segment raspričano-brbljiv… Autor je nesporno sjajan pripovedač kakvi u strip mediju nisu česti. Njegov vizuelni rukopis je na tragu vanredno uspelog karikaturalnog crteža, sa delovima u andergraud maniru (o Buba Švabiću) ali mu nisu strane ni efektne ilustracije u realističkom maniru što sve ukazuje na izuzetan talenat.
Vinšlusov „Pinokio” ingeniozna je tvorevina koja nije bukvalno ponovila već bogato nadogradila staru priču 21. veka (pa i njenu crtanu mutaciju iz 20. veka) darujući joj oporu svežinu i tešku snagu za opstanak i trajanje u Novom milenijumu.
Ilija Bakić
www.dnevnik.rs