Te devedesetčetvrte mnogo toga se nije imalo, i mnogo toga se smišljalo kako bi se nadoknadilo ono što se nema. Oni koji su imali, takođe su se pravili da nemaju, da im ovi što se ne prave da nemaju ne bi tražili. Svi su se domišljali. Gurali dan gore dolje, a uveče osmišljali onaj idući. Ali, bilo je to i doba raznih pića. Vinskog likera, daskovače, govnovače, sojinog piva, mliječnog groga bez mlijeka… Meni, tada klincu od nekih deset godina, najdraža je ipak bila ona kleka koju je moj đed (kao najstarijeg i najstasalijeg, roditelji su me deportovali u Dubrovsko kod majkinih kako bi rasteretili kućni budžet) uporno pokušavao da sakrije u gunj ispod rasklimane natkasne na kojoj je sa prvim mrakom odmarao razglavljenu vilicu u čaši, u kojoj je nekada prije rata bilo eurokrema.
Nije meni bilo do alkoholisanja, bilo mi je do drugih stvari. Provalio sam da na onako prazan želudac u koji se svaki drugi dan spuštala neka nazovi priganica, čaša one đedovače čini čuda. Tako smućkana stomačna bomba je proizvodila gomilu nus efekata od kojih je jedan bio i ispusni gas koji je mirisao na Eva sardinu, koju smo do rata tamanili ja i moja braća, a koje odavno nije bilo ni na rafovima, ni u kuhinjama. Zamamni mirisi nekog ranijeg djetinjstva su se širili kućom sve dok đed mahnito ne bi progovorio: “Kakvi su te to BJESOVI spopali šiljokurane balavi”. Nerijetko sam mu znao odbrusiti: “MOZES ME ZVATI KAKO GOD HOĆEŠ, ali mi nećeš oteti ovo zadovoljstvo!” I vi me još pitate zašto volim bend koji je nedugo poslije ovih događaja izbacio pjesmu “IME”.