Piratska partija ostvarila je dobar rezultat na parlamentarnim izborima na Islandu, međutim nije dobila dovoljno glasova da vlada sama.
Nijedna stranka nije osvojila potrebnu većinu u parlamentu posle izbora koji su na Islandu održani u subotu, 29. oktobra, u jeku nezadovoljstva građana zbog višegodišnje finansijske krize i političkog previranja, te famoznih curenja panamskih papira i u njimaprisutnog islandskog premijera.
Vašington post objavio je tik prije izbora priču o partiji koja bi potencijalno mogla da osvoji Island posle nacionalnih izbora koji se održavaju sledeće subote, o partiji koja pre četiri godine nije ni postojala.
Njeno članstvo zanimljiv je amalgam raznovrsnih aktivista: skup anarhista, hakera, libertarijanaca i internet zaluđenika. Svoju politiku ova stranka temelji na onlajn anketama i tvrdi da bi i vlada trebalo da uradi isto; jer, vidite, oni žele da Island oslobode digitalne špijunaže. Toliko da su i Snoudenu ponudili da se preseli da živi na Island.
A postoji i problem imena: zemljom Vikinga možda uskoro zavladaju Pirati.
Uspon i razvoj Piratske partije – od radikalne alternative do centralne tačke islandske politike – iznenadio je i zaprepastio čak i same osnivače stranke.
“Nema šanse”, rekla je četrdesetdevetogodišnja Birgita Jonsdotir kada su je upitali može li da zamisli svoju stranku kako vlada “ledenom državom”, tako brzo posle osnivanja.
Ali ovo je 2016. godina koja je, kako Vašington post tvrdi – a složićete se i sami – najbolje demonstrirala kako i naizgled nemoguće opcije mogu postati stvarnost – uključujući Bregzit i Trampovu kandidaturu, te nije zgoreg uzeti u obzir da je sasvim realno da svet ubrzo dobije i evropsku državu čiju vladu vodi Piratska partija.
Za njih pobeda možda ne bi predstavljala veliki iskorak iz izolacije koja je generalno jedna od glavnih odlika Islanda. Zemlja gotovo pozorišnih pejzaža sa vulkanskim kamenjem, tik uz Arktik, ima populaciju manju nego polovina Vašingtona – kod nas bi rekli, jedva pola Crne Gore – nemaju vojsku, a ekonomija se bazira na turizmu i ribolovu. Međutim, pobeda Piratske partije neminovno bi, jako živopisno, ilustrovala koliko su daleko ovi Evropljani zapravo spremni da odu u odbijanju političkog mejnstrima kako bi učvrstili trijumf buntovništva utemeljenog kako na ekstremnoj levici, tako i na desnici.
Za Jonsdotirovu i druge pristalice Pirata – koji, pak, partiju ne pozicioniraju ni kao levicu, ni kao desnicu, već se definišu kao radikalni pokret koji kombinuje najbolje od oba – ovi izbori mogli bi da predstavljaju početak transformacije koja je zapadnoj demokratiji već dugo, možda i očajnički, neophodna.
“Ljudi žele stvarne promene i razumeju da je potrebno da, pre svega, izmenimo sistem, da modernizujemo zakonodavstvo”, govori Jonsdotir, čija zift crna kosa i isti takav lak za nokte zaista čine distinktivnu liniju profilisanja političara u zemji čijom su politikom dugo dominirali plavušani. Iako ovaj detalj može zvučati trivijalno, on zapravo mnogo može reći o otvaranju establišmenta za alternativne opcije “an ženeral”.
Island je, na neki način, zaista neobično mesto na kome bi se takav rebelijanski pokret mogao ustoličiti. Jedna je od najpravednijih, najmirnijih i najprosperitetnijih država na svetu; ova zabačena ostrvska nacija koja pre pobuđuje sentiment malog, uljudnog i uglađenog grada, nije baš najpoznatija po političkim turbulencijama.
Na mnogo načina, doduše, otuđenje od politike ovde je akutnije nego bilo gde na svetu. Globalna finansijska kriza 2008. godine smrskala je nekad narasatajuću ekonomiju, bankari su završili u zatvoru, a izrodili su se različiti buntovni pokreti.
Populistički duh intenzivirao se ponovo prethodnog proleća kada su procureli “Panama pejpers”, koji su otkrili da je ofšor kompanija koju poseduje premijerova supruga polagala pravo na islandske banke u kolapsu. Očigledni sukob interesa izveo je na ulice hiljade demonstranata, masu koja je, u procentualnoj razmeri, bila jednaka izlasku 21 miliona građana Amerike.
Dok su protesti i štrajkovi uzimali maha, premijer je dao ostavku i raspisani su novi izbori. Međutim, javna skepsa u vezi sa političkim sistemom, koju je insajderska klika predugo nehotice održavala i jačala, samo se produbila.
“Nepoverenje koje je dugo klijalo, samo je eksplodiralo. Pirati su samo uzjahali taj talas”, govori Ragneitur Kristjansdotir, profesorka političke istorije na Univerzitetu na Islandu.
“Imali smo nove stranke i ranije, ali uglavnom brzo ispare sa političke scene. Ono što je iznenađujuće u vezi sa Piratima je da oni uspevaju da se održe.”
Pirati nisu samo islandska partija, već deo istoimenog međunarodnog pokreta, i nisu jedini pretendenti na vlast, odnosno potencijalni obnovitelji slomljenog državnog duha. Još nekoliko novih stranaka uzburkalo je političku scenu, pritom ponudivši optimalna rešenja za islandske probleme u naredne četiri godine. A kada su stare partije u pitanju, one koje su se smenjivale na vlasti decenijama unazad, rejting im je niži nego ikada u istoriji ispitivanja javnog mnjenja na ostrvu.
Autsajderi, kako Vašington post primećuje, mogli bi ideju o vladi koju vode Pirati shvatiti kao šalu. Međutim, “glasači misle da je i šala bolja od ovoga što trenutno imamo”, objašnjava Benedikt Johaneson, lider jedne od novih stranaka, mlađe od Pirata, ali sa već priznatom i značajnom podrškom među biračima.
Johaneson još dodaje i da Pirate definitivno ne posmatra kao šegačenje. Njegova, moglo bi se reći, konzervativna partija sačinjena je od tehnokrata, akademika i biznismena, što je, priznaćete, miljama daleko od pank-rok, hakerskog duha Pirata. To ih, naravno, neće sprečiti da uđu u koalicione pregovore nakon izbora, ukoliko nijedna od stranaka ne dobije većinu neophodnu za ulazak u vladu. Možda postoje razdori i nesuglasice u poimanju nekih državnih pitanja među njima, objašnjava Johaneson, ali ako ništa drugo, barem dele čvrsto uverenje da su Islandu neophodne fundamentalne promene. A to i jeste najvažnija linija povezivanja.
“Neke od naših partija vrzmaju se na vlasti skoro 100 godina” govori on. “Ali sistemi koji su funkcionisali šezdesetih ne moraju nužno funkcionisati i danas.”
Podrazumeva se, nisu baš svi tako ushićeni povodom potencijalnih radikalnih promena.
Poslednja istraživanja javnog mnjenja pokazala su da se Pirati za prvo mesto utrkuju sa Nezavisnom partijom. Ova stranka desnog centra sinonim je za islandski politički establišment, sa pozicijom na vlasti tokom gotovo čitave moderne istorije; ali, ugled joj je bio gadno narušen nakon krize 2008. godine.
“Ljudi su i dalje besni na nas zbog toga”, priznaje Birgir Armanson, poslanik Nezavisne partije u parlamentu. “Nepoverenje u tradicionalnu politiku i njene političare i dalje je snažno.”
Ovo je, dodaje Armanson, donekle razumljivo, uzevši u obzir činjenicu da je islandska ekonomija u kontinuiranom procesu srozavanja. Ali, takođe naglašava i da bi birači trebalo da priznaju Nezavisnoj partiji, odnosno trenutnoj vladi, učinak u oživljavanju islandske ekonomije, jer su uspeli da smanje nezaposlenost i inflaciju i da postignu ravnotežu platnog bilansa. Održanje svih ovih postignuća, međutim, ozbiljno bi se moglo dovesti u pitanje ukoliko se vlast potpuno prepusti Piratima.
“Možete da eskperimentišete”, govori Armanson. “Ali ukoliko želite ekonomsku stabilnost i rast, onda morate glasati za nas.”
On takođe potencira problem kod Pirata: “Oni znaju protiv čega su, da. Ali teško je, zaista, razaznati za šta jesu.”
Zaista, piše Vašington post, Pirati su u centar diskursa pozicionirali ribolov, internet pornografiju i Snoudena. Ali, kada su u pitanju neka od najrelevantnijih pitanja sa kojima se država neupitno suočava, njihov je zvanični stav da odluke o tome treba prepustiti glasačima.
Treba li Island da se pridruži Evropskoj uniji? To je, na primer, pitanje koje prati političke krugove godinama unazad. Pirati insistiraju da se o ulasku u EU treba odlučivati putem nacionalnog referenduma.
Neki od partijskih osnovnih predloga zaista nisu baš najjasnije definisani. Stranka je oformljena u Švedskoj kao pokret protiv digitalnih “copyright” zakona. U tom duhu, Pirati predlažu transformaciju Islanda u “digital safe haven”, baš kao što je Švajcarska bankarski raj; problem je, definitvno, u nedovoljno preciziranim planovima, a politika nije mesto u kojem (barem teoretski) ima mesta za neodređenost.
Za odane pristalice partije, to i nije preveliki problem. Pirati su, kažu, mnogo manje zainteresovani za bilo kakvu specifičnu, rigidnu ideologiju, nego za uverenje da zapadnjački klimavi politički sistemi mogu biti, uslovno rečeno, hakovani tako da svojim građanima daju više slobode u izjašnjavanju u okvirima (sopstvene) demokratije.
“Mi nismo ovde da stičemo moć”, govori Asta Guthrun Helgadottir, dvadesetšestogodišnja članica Pirata. “Ovde smo da je distribuiramo.”
nedeljnik.rs