”Pesma bunca i plače” Milana B. Popovića

popovic060617

Da li će u dalekoj budućnosti nekome uopšte biti važni i potrebni umetnici i njihova dela, kao i uvek, zavisiće pre svega, od kvaliteta onoga što je u finalnom ishodu ostavljeno od strane autora.

Sve prolazi, ali večno ostaje trag onoga što smo kao bića u mogućnosti da ostvarimo. Koliko će nas pamtiti, nije na nama. Na to ne možemo uticati.
I kada kao savremenici fizički nestanemo sa ovog sveta, ostaće svakako na uvid javnosti i ova najnovija zbirka pesama ”Pesma bunca i plače” Milana B. Popovića.
Umetnici nikada nisu bili povlašćeni, niti će biti. Milan kroz pesme provlači ovu temu koja je na ovim prostorima aktuelnija nego ikada. Kultura je zaista, pored socijalne pravde, poslednjih decenija nešto što je bilo i nažalost ostalo najugroženije. Autora ove zbirke to razjeda. Ipak, iako iznosi činjenice i ponekad se žali, sa druge strane poručuje da ne mora samo da patimo zbog toga. Ponekad to radi šaljivo, ali sa stilom.
Popović veruje u ljude i želi komunikaciju sa njima. Potrebna mu je prirodnost koja se izgubila u vrtlogu današnjeg, više virtuelnog nego realnog sveta. U tom svetu je već odavno poremećen sistem vrednosti i kao takav, on postaje primamljiv da se njime bave autori kako bi se skrenula pažnja na greške. To su radili pre Milana, rade i radiće mnogi velikani, ali i oni kojima je umetnost bila kao stepenik do slave koja je brzo zaboravljena.
popovic0606172Dakle, ova zbirka, upravo spada u kategoriju priča o aktuelnim temama. No, uvek se dovodi u pitanje, kada smo ispred takve vrste dela, hoće li one preživeti sud vremena.
Popović je iz one strukture umetnika koji se danas retko pronalaze, a još teže istrajavaju u doba izveštačenih emocija koje mase nesvesno lako prihvate, a još brže zaborave. Milana će, siguran sam čitati, iščitavati i pronalaziti i mnoge buduće generacije. On im ostavlja na uvid nepravde, patnju i bol koju proživljava zbog svega što mu se dešava, ali i zbog svega onoga što svi mi koji osećamo tegobe nametnutog poretka, možemo pronaći sebe i kroz njegove pesme. Dakle, svoju ličnu i aktuelnu krizu je na svoj način pretočio u univerzalno.
Sve to možda nije dovoljno za kritičare, ali njima ni nema pomoći, jer ih autor razoružava svojim, pre svega, iskustvom i originalnošću koja izvire iz svake pesme. One su sve kratke i jasne, a što je najvažnije i pitke i za one koji ne vole baš puno da čitaju. Kompetentni mu pak, pre svega, ne mogu nikako poreći i više nego uspešan beg od šablona i rušenje lažnih tabua. To je danas teško, iako na prvu loptu, pesme izgledaju jednostavno. Zbog toga će, između ostalog, ova zbirka živeti dok god postoje dobronamernici sa plemenitim idejama, ma iz koje branše budu dolazili.

Branko Radaković

{jathumbnail off}