Stari fanzinaš Nemanja Bošković je hroničar i savremenik jedne scene koja nestaje ili nastaje. U svom bavljenju muzikom radio je fanzine, pratio mnoštvo bendova, i bio svjedok kako se muzika, alternativa ili andergraund mijenjao. Nemanja trenutno radi na fanzinu “Out of the darkness” kojeg smo prezentovali na našem sajtu. Kako je bilo dok je odrastao i kada se zakačio za hc punk, a kako je danas u eri interneta, i šta danas predstavlja muzika i fanzin porazgovarali smo sa njim početkom ove godine.
Za početak mi reci kako si se ti navukao na undeground, koja su ti prva sjećanja na koncerte, bendove, situaciju u kojoj si se zakačio za muziku?
Prva sećanja me teleportuju u rane 90. kad sam sa drndavom akustarom skakao po sobi dok sam slušao hitove sa prvog albuma Atheist Rapa koji su bili snimljeni na nekoj prastaroj kaseti. Slušalo se sa raspad kasetofona. Sećam se kada su se pojavili “Smash” od Offspringa, te “Dookie” od Green Day koje sam ispratio pomno. U to vreme sestra je radila u nekom kafiću pa je dovlačila razne kasete. Sećam se i Sijetl majstora koje i dalje slušam a koji su negde u to vreme stigli – Alice In Chains, Pearl Jam, Soundgarden. Tool je tada bio aktuelan sa albumom “Undertow”, a Type O Negative je objavio “Bloody Kisses” koji mi je i dan danas odličan. Zapravo ja sva ova izdanja i dalje znam napamet i većina nabrojanih bendova mi je baš dobra. Neke sam i gledao uživo. Vrlo rano sam se navukao na sve i krenuo da pratim fanatično što se održalo do danas. Kao klinac u gradu od 15tak hiljada stanovnika išao sam već tada na tradicinalne prvomajske rock koncerte koji nisu okupljali bendove samo iz Negotina, nego i sa strane. U to vreme i u tako malim sredinama najobičnije svirke okupljale su po par stotina ljudi, što je danas misaona imenica. Što zbog činjenice da su se mali gradovi ispraznili, vlada atmosfera totalnog mrtvila ali i ono na čemu je omladina, u kom fazonu. Turbo folk i elektornika koja ima instant efekat kao uostalo i sve danas.
Sredinom 90ih nije bilo neta, tako da mi je glavni izvor informacija bio Treći kanal. U to vreme svakog dana od pola 8 uveče išla je VJ Alternativa, VJ Metal, VJ šta ti ja znam čega još koje je vodio Peđa Novković, a vikendom emisija Dodatno ubrzanje u kojoj je moglo da se čuje i o hc punk dešavanjima. Tu sam saznao za Dead Ideas i Definite Choice turneje po Grčkoj. Najava za promociju prvog albuma Hitmana u toj emsiji išla je nedeljom. Uz uvek spremne VHS kasete većinu stvari sam snimao pa onda obnavljao gradivo kad nema nikog u sobi. Pojačam glasno i snimam kako sviraju, pevaju, skaču, koje majice nose, šta im piše na gitarama.
Svakog leta provodio sam mesec, dva kod babe i dede pa sam tamo upoznao ekipu iz Raške (kasnije su radili Outsider fanzin) a među njima i jednog dečka iz Svilajnca kome je Zgro snimao muziku. On me je dobro bombardovao svim i svačim. Snimao mi je na kasetama a ja slušao na nečemu što je bio više diktafon nego kaseteofon. To je bilo 1996/97. Sećam se da je deda upadao u sobu i bio zapanjen: “deco šta je ovo što slušate”. A mi sekli vene na Ignite “In My Time” i Vision Of Disorder “Still” 7″. Nakon godinu, dve izvor muzike iz Svilajnca presušuje. Ortak se seli u Beograd na faks i gubi interesovanja za sve. Tada sam već uveliko studirao fanzin “3 Drugara”, nekako se dokopao Zgroovog broja i krenuo da ga zivkam. Sećam se da sam uvek zabadao kad on ruča ili večera. Ja kreten mali, smaram čoveka, a on uredno odgovara na pitanja balavca. I dan danas se pitam kako je samo imao živaca?! Prvi koncert koji sam gledao bio je u rodnom gradu, avgusta 1997, svirali su Atheist Rap. Sećam se, došli su nekim drndavim Fiat kombijem koji smo palili svi zajedno na gurku. To je bio super koncert, baš puno ljudi. Spremali smo se da idemo na “Kad Bi…” festival u Smederevsku Palanku koji je otkazan zbog opasnosti od bombardovanja. To je bilo 1998. U to vreme se već dobro navlačim na celu priču, a 1999. gledam prve koncerte van grada. U proleće Hitman, na zimu Unison i onda kreće akcija odlaska u Beograd na svakih par meseci dok se nisam prebacio da studiram par godina kasnije. Imao sam jedva 15 godina a išao 320 kilometara po snegu u kijametu.
Out of the darkness je zine koji radi ozbiljna ekipa. Reci mi kako se sve to desilo i što je najvažnije čini se pogodili ste trenutak kada ćete raditi fanzin…
Tu stranicu je meni prepustio Klarić iz Novog Sada kad je on zapalio u Berlin. To je bilo neke 2013. Imao je on dobru ideju kako bi to sve trebalo da izgleda ali nije imao vremena da se bakće time + ekipa koja je tu bila se izgubila i nije baš zagrizla. Tako da sam ostao sam. Što mi je iz ove perspektive skroz OK. Ne moram praviti kompromise sa ljudima. Imali smo i sajt koji je bio baš socko. Dosta ambicizno osmišljen ali nije imao ko na njemu da radi. To je recimo oko godinu dana tako išlo traljavo, ja sam nešto kačio ali to je izgledalo očajno. Onda se sajt ugasio pa je mene mrzelo da ga oživljavam. Drugar Aca iz Batajnice se 2015. javio i preuzeo je inicijativu da se sajt sredi. Zgro se zagrejao da za isti pišemo. Platili smo domen, hosting i krenuli. Bilo je na početku još par ljudi koji su ubrzo ispali iz svega. Sada priča ide polako. Od početka je bilo da nema potrebe da se utrkujemo sa novim vestima i uopšte sadržajem. To se održalo do danas, nema nikakve presije. Ko kako šta stigne da napiše tako se i lepi. Zato većina materijala kasni po par nedelja. Bar se po nečemu izdvajamo. U međuvremenu uključilo se još par ljudi koji redovno šalju svoje priloge iz Sombora, Londona, Beograda i nemam pojma još odakle.
Ne znam na koji trenutak misliš, ali što se tiče štampanog fanzina ovo mu definitivno nije vreme. Pokazatelj je i Maximum Rocknroll koji se nakon tri i po decenije gasi zbog slabe prodaje. Ideju da se fanzin štampa je potego Zgro i zahvaljujući njemu i postoji u štampanoj formi. Kad je ta ideja potegnuta moje prvo pitanje je bilo ” Zbog čega i kome to treba?”. Ne lažimo se, živimo u vremenima kad se sve radi preko ekrana. Stariji koji su zakačili fanzin i kapiraju, ali to ne znači da ga i oni nabavljaju. A klinci? Nikako. Mislim, to se štampa u 300 komada. Mnogo više podelimo nego što prodamo.
Prvi broj smo izgurali brzo jer je uzeto dosta materijala koji je već bio na sajtu. Zgro je iscimao još par likova i za kratko vreme kec je sklopljen. Danas, dve i po godine kasnije evo spremamo šesticu. I dalje se pitam čemu to, ali valjda je to tako kad ti se pank uvuče pod kožu a imaš konstantnu pasiju za pisanjem…
Ti si još ranije počeo sa tim da se bakćeš, da tako kažem jer iziskuje dosta vremena,logistike. Radio si Last breath, gdje si još učestvovao?
Pank ti je super sprava za gubljenje vremena. Ta priča datira od kraja 90ih. Sa ekipom iz Majdanpeka radio sam fanzin “Third World”. Sramota me je sada da ga otvorim. Štampali smo dvobroj, kec je bio kopiran. To je bilo 2000/2001. Onda sam piskarao za lokalne fanzine, da bi u Beogradu sa Felixom iz kraljevačkog benda The Truth 2005. pokrenuo “Last Breath” za koji smo od starta zacrtali da se mora štampati i da okupi ljude iz Ex Yu ne bi li najviše ličio na Maximum Rocknroll koji sam u to vreme redovno nabavljao i preko koga sam saznao za masu odličnih bendova. To smo i uspeli. Fanzin je radilo 20tak ljudi iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Bosne, Londona, Amsterdama, Kanade. Bilo je veoma naporno ali to je već bio period kad je priča stvarno imala smisla u vidu feedbacka. Štampali smo prvi broj iz svog džepa + smo sakupili solidno novca preko reklama, prodavali smo prostor u fanzinu. I to je super ispalo jer se dosta ljudi iz inostranstva javilo kontajući da je ideja dosta dobra i da može doprineti prodaji njihovih izdanja. Rećiću ti da smo drugi broj štampali u 500 primeraka i da smo za 3 meseca bili bez ijedne kopije. Dobro se organizovali, net je već uveliko šljakao ali nije imao primat. Mi se povezali. Imao si da ga nabaviš u celoj ex Jugi, od Ljubljane, Zagreba, preko Beograda do Skoplja. To je davalo ogroman vetar u leđa i održalo se negde do 2008. kad se stvari polako hlade. Felix se povukao a zamenio ga je Marko iz Kumanova koji je majstorski odradio dizajn poslednja dva broja. Stigli smo do broja 7 ali sam se tada već zasitio. U to vreme sam bio pri kraju fakulteta. Stao sam u pravo vreme jer je već uveliko bilo povuci potegni sa prodajom. Ni reklame se nisu prodavale kao ranije. Net je dominirao a i ekipa na hc punk koncertima je počela da se osetno osipa. Novembra 2010. izašao je poslednji broj uz promociju u dorćolskom klubu Ciklon. Svirali su Jaibo!, Concrete Worms, beogradski Cockroaches koji se tada kratkotrajno povampirio i gosti iz Novog Sada, Red Union. Počelo je rano i do 21h sve je bilo gotovo. U klubu je bilo 140 ljudi. Sve je prošlo super ali džaba. Stajem… Stekao sam neka super prijateljstva za ceo život, “potrošio” brdo vremena, naučio gomilu trivijalnosti vezane za pank i to je to.
U to vreme sam pisao i za Maximum Rocknroll u par navrata. U najstarijem punk fanzinu kumovao sam da se pojave intervjui sa Concrete Worms, SUS, Hitman. Izgurao sam da i bend iz Pule Sick Crap izađe u new bands section. I onda sam završio faks, par godina stagnirao i eto me sada opet nemam šta pametnije da radim.
Jedan si od ljudi za koje smatram da su više u muzici od čanova nekih bendova. Redovan si na svim dogadjajima koje stigneš da pratiš. Recenziraš muziku, fanzine, knjige, gigove, čak pišeš i tour raporte sa nekim bendovima. Čovjeće kako stižeš sve to?
Ha, pa valjda zato što sam fanatično to sve prihvatio… Ponekad malo pobledim, pogotovu kad stigne par stvari da se lepi na sajt i kad se približavamo novom broju, onda mi je zid prepun notesa. Piši ovom, deadline je tad, on neka uradi to, a ona ovo. Mada, to je sve kratkotrajno. Brzo se vratim na staro.
Na koncerte idem od kad znam za sebe, tu nikad nije bilo stagniranja. I dan danas je isto. Sva sreća pa sam eto četiri godine u Beču gde sam gledao većinu stvari koje sam oduvek želeo. Nedostaju mi Stiff Little Fingers i Damned, ali ispraviću i to, nadam se. Kad ti je to sve iza ćoška onda nema izgovora. Prošle godine sam odgledao skoro 40 koncerata. Samo u junu ih je bilo 6 ili 7. Tako je kad nešto voliš, zar ne?
Da se dotaknemo vječite teme sada i nekada. Ljudi su definitivno postali imuni na dešavanja i dogadjaje oko sebe. Ranije u najvećoj krizi underground je sjajno funkcionisao. Ali ja bi želio da te pitam, koliko je danas teško baviti se undegroundom kad ljudi to skoro pa da i ne zanima, teško idu i pdržavaju bendove i gigove, a kamoli da rade fanzin?
Gledaj, ti to radiš jer voliš, mi to radimo iz istog razloga. Nema potrebe da se tangiraš zašto ne ide sve to bolje, zašto feedback nije bolji? Ovo je 21. vek. Ceo život je instant i dosta toga je baš površno. Klinci se rode sa smart telefonima. Sve im je na dohvat ruke i to ih čini pasivnim. To se odražava na sve pa i na hardcore/punk subkulturu. Da li znaš dva benda koji su se pojavili u poslednjih 15 godina a da su ozbiljnije zaintrigirali masu? Kad mislim na masu to je cifra ipak veća od 250-300 ljudi. Nema toga. Svi veliki festivali se vrte oko gerijatrije i igraju na sigurno. Svi headlineri su bendovi iz 80ih i 90ih, verovatno jer je i muzika tada značila nešto u životima ljudi. Danas je ona izgubila oštricu i ne pridaje joj se značaj. Pod muzikom mislim na gitaru, bas i bubanj. Uvek je sve nekako išlo u talasima, samo sada plima nikako da krene. Druga su vremena. Biće zanimljivo kad ne bude bilo više tih matoraca a mlađani ne mogu da privuku 100 ljudi na koncerte. Najžalosnije je što to je vrlo blizu. Videćemo…
Još jedna tema za razmišljanje je angažovanost u muzici. Jedan si koji to zastupa i cijeniš takve bendove. Kako gledaš na tu angažovanost danas i koji su ti bendovi danas relevantni sa tom pričom?
Isto problem kao i gore. Druga vremena. Ja sam zakačio period prigovora savesti i deljenje letaka, te slanje istih sa fanzinima koje sam dobijao. Kraljevački Kontrapunkt mi je slao nekakve pamflete o opasnosti reči iz vokabulara, štetnosti religije, političke represije. Sećam se bendova koji su imali monologe između pesama, što je mnoge ljude smaralo pa je verovatno zato sa time i prekinuto.
Gledajući samo pank kapirao sam da je to ipak podkultura koja odudara od mejnstrima. Ne živimo u savršenim vremenima, a kad odeš na svirku imaš suprotan osećaj. Mislim, ajd ovde na zapadu, ali ti u Srbiji imaš na vlasti najgori šljam koji nema nameru da se skine i ta bagra ti direktno ugrožava život. Svuda je nepotizam, zastrašivanje, totalno odsutvo sistema vrednosti. A sa druge strane imaš pank bendove koji pevaju o tome kako je život lep, sve je cool, zezamo se, nema potrebe za sekiraciju. Ne znam možda sam malo idealizovao celu priču od pre 20 godina ali među ekipom tada bilo je mnogo više angažovanosti, svesnosti šta se oko njih dešava i bendovi/pojedinci su imali potrebu da to i kažu što je navodilo ljude da razmišljaju, da uvek nešto zapitkuješ. Verovatno je to ono što me je na pank i navuklo, večiti bunt, a toga očigledno nema više. Mada možda i nije toliko loše. Kad pogledaš socijalne mreže sve šljašti od lepog života i hedonizma.
Čini mi se da u moru hiperprodukcije danas imamo raslojavanje muzičkih žanrova na manje grane da bi se odredjeni ljudi prema svojim afinitetima vezali usko za neki pravac. Mislim da nikada nisam za više žanrova čuo? Kako gledaš na te podjele?
Trebalo bi slušati različite žanrove muzike. Ima sjajnih ne punk bendova. Ali opet, meni lično, smeta kad pod jedan kišobran guraš nešto čemu tu nije mesto. Ali to je opet od osobe do osobe. Ako se nađemo negde tu OK, a ako se ne nađemo isto je OK. Samo me ne teraj da pravdam zašto je tako. Različiti smo.
Obavezno pitanje kada si ti u pitanju su nova izdanja. Reci mi šta najviše slušaš, čitaš, šta te baš oduševilo u poslednje vrijeme, možda i neki live bend?
Pročitao sam dosta knjiga vezanih za muziku. “xXx fanzin” je najbolja knjiga koju sam pročitao a tiče se panka. Prošle godine sam posle x godina gledao Sick Of It All u klubu koji prima jedva 250 ljudi. Ne pratim bend više od 20 godina ali uživo su bogovi. Integrity je bilo super videti ali je atmosfera u klubu bila katastrofa. Groblje. Battle Ruins su uživo odlični. Kao da gledaš Cock Sperrer. Cela sala peva od reči do reči. Da, Pas Maters su uživo kao na izdanju. Odlični. Apsurd je mlad bend ali na bini kao da su bend koji postoji 100 godina. Slovenački Hak Attak je super. Zagrebački CC su isto odlični.
E sad pošto si upoznao dosta ljudi iz bendova. Ko te posebno oduševio, a u koga si se razočarao?
Ah pa ne družim se ja sa nekim velikim facama niti sam nekad proveo nešto mnogo vremena sa njima. Dwid iz Integirty je vrlo fin uživo. Ko bi to rekao posle onog urlanja na stejdžu? John Branneon iz Negative Approach je apsolutni car. Imao sam strah da mu priđem, a onda sam sa njim proveo odličnih 40 minuta. Nema preteranog razočaranja jer i ne očekujem previše. Više obraćam pažnju na ekipu sa koncerata tako da me nekad više razočara šminkeraj zapadnih PC panksa od samih bendova.
Out of the darkness jači nego ikada, sa više strana, više ljudi. Da li misliš da će to malo pokrenuti scenu, bendove, ljude da možda opet bude jača kao recimo 90-ih?
Ja bih voleo, ali po prirodi nisam baš optimista (možda sam samo previše realan?). Na žalost moderna vremena rade svoje. Meni je to fascinantno da smo za vreme Miloševića imali i više bendova i sve je nekako imalo jačeg odjeka a danas… Sve više ličimo na zombije nego na ljude. Što bi Misfitsi rekli “Is it time to be an android not a man”
Hvala za intervju, pozdrav iz Crne Gore!
Hvala tebi i sorry što si ovoliko čekao. Bio sam mesec dana u gipsu, a posle skoro pa zaboravio. Nadam se da se vidimo negde. Živeo!!!
www.outofthedarkness.rs
https://www.facebook.com/outofthedarknesszine/
https://www.instagram.com/outofthedarknessfanzine/