Ajde da počnemo razgovor sa jednim citatom: „Mita je “Block Out” pa tek onda mi
koji se ceo zivot krijemo iza njegovih leđa na bini i iza njegovog glasa na albumima.”
Kako komentarišeš ove Nikoline riječi?
MITA: I ja tebi mogu da kažem da smo svi mi ostali iz benda tu na gomili jer postoji jedan Nikola Vranjković dovoljno lud da i dalje kreće sa ,,istog prokletog mesta” i povuče nekako i nas ostale.
Čini se da vas dvojica funkcionišete kao jedinka. Čuo sam da si i učestvovao na njegovom solo projektu. Šta bi bilo kada bi se Block Out raspao?
MITA: Nisam učestvovao u radu na Nikolinom solo projektu. To je dezinformacija. Zapravo ono što je Nikola uradio u ,,zaovdeilizaponeti”, svakako je moralo da ugleda svetlost dana, a nije našlo svoj put da to učini kroz Block out. Naravno da su članovi benda uglavnom pomogli oko svega toga, ali bilo bi stvarno suviše da ja pevam jer bi to bio neki novi block out. Što se tiče drugog dela tvoga pitanja vezanog za eventualni raspad Block out-a, verovatno se ne bi dogodilo ništa spektakularno. Nijedna stvar na svetu u svom materijalnom obliku nije večna, a večni ćemo biti onoliko kolko nam dela traju. Nikola je svakako čovek čijim će se ukupnim delom pozabaviti ozbiljniji analitičar od mene. To što smo tolike godine proveli zajedno najbolje govori šta mislim o njemu.
Kako je bilo svirati u Ad Hocu i prvoj postavi Block Outa?
MITA: Ad hock je bio neka vrsta malog pustog ostrva na koje smo se svojevoljno iskrcali neki moji drugari sa Akademije i ja. Nastao je u vreme opšteg rasula i haosa koje je zahvatilo Beograd i Srbiju početkom devedesetih. Razlika između tog vremena i rada u Block out-u je kao da porediš pikanje fuce sa drugarima ispred zgrade i igranja na Marakani.
Osim što si glasom dao prepoznatljivost grupi, tu su i tvoji crteži, slike i video radovi. Da li si u tim radovima od kojih se dio može vidjeti na vašem sajtu, sa dobro poznatim glavnim akterom, našao svoj pravi izraz ili postoje neki drugi radovi koji te bolje predstavljaju?
MITA: Taj ,,glavni junak” kako si ga nazvao, nastao je nekako u vreme kada i Block out. Teško je meni da ti ovde u par reći objasnim tu priću, jer ja tu priću objašnjavam kroz moje slike, spotove, omote i sl. Možda se jedini iskreni odgovori na to pitanje nalaze tamo.
Koliko te je (ako jeste) tvoje interesovanje za muziku i bavljenje njom odvuklo od slikanja?
MITA: Nije mene od slikanja odvukla ni muzika niti bilo šta drugo. Slikanje je nešto što je sastavni deo svega što radim u životu. Mada se tvoje pitanje više odnosi na određene tehnike koje su se pomerile u neki drugi plan. Razlozi za to više leže u tome što se ja, po prirodi stvari, zaokupim onim što je u tom nekom narednom periodu aktuelno. Ako je to turneja ili snimanje albuma, normalno je da se više bavim muzikom. Ako imam dogovorenu izložbu za određeni datum, svakako da se više posvećujem slikama ili režiji i montaži kad pravim spot, ali ideja je da to sve nekako živi zajedno i prožima jedno drugo te mu tako daje neku novu mirisnu notu.
Koliko uopšte imaš vremena za slikanje?
MITA: A koliko treba vremena da se naslika slika? Kad to znaš onda znaš i da li imaš dovoljno vremena da je naslikaš.
Po tekstovima koje si radio za Block Out vidi se da je tvoj način izražavanja znatno drugačiji od onog koji BO danas ima. Ima li i tu uticaja senzibiliteta koji je svojstveniji slikarima, posmatranja svijeta očima slikara?
MITA: Verovatno ima istine u tome što si rekao, mada mislim da je kjučni razlog razlike u senzibilitetu taj što su ti tekstovi nastajali u glavi jednog dvadesetogodišnjaka koji je pred sobom imao viziju nekog drugačijeg života od onog kojeg mu je vreme kasnije nametnulo.
Da bi uopšte neko mogao da shvati ovo što sam rekao, morao bi da sedne u vremeplov i vrati se u te osamdesete u kojima su te pesme nastajale a to je, bar za sad, nemoguće.
Šta je sa stripom? Je li strip Trenje samo jedan izlet u tu oblast ili i toga ima po policama?
MITA: Moram odmah da te ispravim, pošto pretpostavljam da govoriš o stripu koji si mogao da nadješ na stranicama našeg sajta /www.block-out.com/. Autor stripa je Zoran Kiza Stojiljković. To je jedan od radova koje je uradio neko ko nije u bendu, a inspirisan je onim što mi radimo. Svakako da tako nešto može samo da nam imponuje. Imao sam priliku da me pozovu deca iz drugog razreda jedne novobeogradske osnovne škole i da mi prirede reviju šešira koje su napravili inspirisani nekom mojom kapom koju sam pravio za jedan beogradski koncert. Mislim da je to bio dan kad sam bio najponosniji.
Koji su tvoji favoriti u svijetu slika i zašto?
MITA: Zaista teško pitanje, i mislim da ne postoji pošten odgovor na njega. Slike su nešto što ili ima ili nema snagu da proizvede energetski kontakt sa posmatračem. Svaka slika koja na mene ostavi takav utisak je moj favorit.
Postoji li težnja da bend ostvari na koncertima savršen spoj muzike i vizuelnih umjetnosti? Nešto poput Floyda i Watersa, Dream Theatra sa Scenes From A Memory turneje, Smashing Pumpkinsa?
MITA: Naš prvi koncert na Akademiji, dok smo se još zvali ,,Ad hock”, bio je u stvari jedna mala muzička predstava u kojoj smo muzikom ispratili buđenje jednog čoveka koji se sprema za posao. Praktično Block out je uvek imao svega toga, i još nečega u sebi. Neumesno je da poredimo Pink Floyd i nas jer se tu radi o preteranoj razlici u budžetu, naravno, ali recimo da verovatno postoji i kod nas ta neka ambicija da publici na koncertu pružimo potpun doživljaj.
Koliko je to uopšte moguće ovdje, pošto znam da nije isplativo?
MITA: To što bend nema finansijski efekat kakav bi verovatno imala svaka grupa našeg ranga u nekoj normalnoj zemlji, nije dovoljno jak razlog da prestanemo da radimo jer u svom nekom iskonskom razlogu našeg nastanka to i nije bio motiv. Mi se trudimo koliko možemo i koliko imamo snage i novca da naše nastupe učinimo pričom koju će neko ko je prisustvovao, poneti kao jednu lepu uspomenu. Svakako da je kroz celu našu karijeru uvek bio prisutan određeni krug ljudi oko nas koji nam je na razne načine pomogao da uradimo sve to što smo do sada uradili.
Odavno svirate dvosatne, pa i duže koncerte. Da li će se ta praksa nastaviti i koliko vas to iscrpljuje?
MITA: Ponekad se i ja to zapitam. Što sam stariji, sve više mi je to rebus. Zapravo za vreme svirke proradi ti neka dodatna baterija. Ja bre kad potrčim za autobusom, daju mi veštačko disanje na zadnjoj platformi, a ovamo i ne osetim da je prošlo dva tri sata koncerta, i uvek mislim da bi bez problema mogli da ponovimo sve to još jednom.
Kakvi su najčešće komentari poslije takvih koncerata? Da li su danas ljudi više u stanju da sagledaju stvar i razumiju o čemu pjevate ili im smetaju slike koje im donosite, pa se odlučuju za neke „lakše note”?
MITA: Da se razumemo nije ni malo bilo lako stvoriti publiku Block out-a. Mi smo uvek bili svesni da su naša ciljna gupa ta neka deca koja su intelektualna manjina. Ne u Srbiji ili bivšoj Jugi, nego na planeti. Neko je trebao sam da se odluči da li da bude manjina u odeljenju jer, bože moj: ,,… znate on je fino dete al` je malo čudan, znate on sluša ono…”, ili da navali na pomije sa apsolutnom većinom. Mi smo strašno ponosni što su naši slušaoci dobri đaci i časni ljudi, ako ne svi a ono bar nadapsolutna većina.
Na sceni ste već više od dekade, pa ste tako mogli propratiti dosta faza kroz koje je prošla i svijest slušalaca. Ima li promjena na bolje?
MITA: Svakako da je rad benda kroz vreme stvorio određeni broj ljudi na čiju je svest sve ovo što radimo na neki način uticalo, ali ja ne mogu na to da gledam ni kvantitativno ni kvalitativno.
Nadam se samo da je svima njima to donelo neki boljitak u traženju svog duhovnog mira i sreće. Ako nije, neka ne odustaju jer nismo ni mi.
Koliko ste se vi kao bend promijenili u odnosu na devedesete?
MITA: Svakako smo širi za par konfekcijskih brojeva. Šalu na stranu, promene su nešto što ili vidiš jer želiš da vidiš, ili ih ne vidiš jer ne želiš da ih vidiš. Želim da vidim da smo produkcijski, svirački i kreativno ozbiljniji što je donelo neko iskustvo i godine provedene u ovom poslu.
Danas vrijedite za jedan od najboljih, ako ne i najbolji bend kojim se Srbija može pohvaliti. Utiče li to na vas? Udara li vam takva slava u glavu?
MITA: Mislim da je licemer svako ko se ovim bavi a negde u dubini duše ne veruje da je najbolji. Ko ne misli tako o svom radu, ili je folirant, ili laze. Block out je od starta bio prihvaćen od struke i kolega tako da smo na tu vrstu komplimenata navikli i to nije neka nova kategorija u našim životima. Više imam problema sa ljudima koji su rasli, odrasli i ostarili pored nas, a otkrili nas tek nedavno. Njima ja ne mogu da objasnim da ni mene Njegoš nije jurio po Knez Mihajlovoj ulici i vukao za rukav da pročitam Gorski vijenac.
Kakav je odnos sa fanovima? Čitao sam da ste imali i problema sa njima, ali Nikola nije htio pričati o tome, želiš li ti?
MITA: Pa ako je fan neko ko te napadne pre koncerta da se fizički obačuna sa tobom, onda smo imali probleme sa fanovima. Pre bih rekao da su se ti incidenti dogodili što zbog loše organizacije, što zbog uvek postojeće verovatnoće da ćeš u poludelom svetu naći bar jednog tipičnog predstavnika tog istog sveta.
Naši pravi fanovi su ustvari jedna jako interesantna ekipa. Ima tu svakakvog zanimljivog sveta. Ponekad odem na forum (http://blockout.freeforums.org) i slatko se nasmejem. Lepo je što se oni među sobom druže i nalaze još gomilu nekih tema. Forum je nekoliko puta bio hakovan i ponovo je oživljavao jer su ga članovi sami pravili iznova. Na koncertima srećem razne ljude, ali mi se nikad nije desilo da mi je prišao neki gilipter da traži autogram. Mislim, i želim da verujem da smo uspeli da okupimo oko sebe jako dobre ljude koji nas poštuju.
Zadnji put ste u CG svirali u Podgorici prije više godina. Znam da ste imali nekih problema. O čemu se radilo?
MITA: Ne sećam se više, mislim da je bila nekakva predizborna kampanja u to vreme pa su strasti bile malo više podgrejane. Može biti da su jedni organizovali događaj a da su ovi drugi to prekinuli uz pomoć policije i tako to. Ništa neuobičajeno za ove krajeve. Mnogo su nam se gore stvari dešavale devedesetih tako da smo svi na taj prekid koncerta gledali nekako sa smeškom jer nas je sve to pomalo podsetilo na devedesete.
Ima li varijante da vas ponovo ugostimo?
MITA: Svakako, dokle god budemo funkcionisali kao bend to će nam biti zadovoljstvo jer oba puta kad smo dolazili u Podgoricu, atmosfera je bila odlična i mi smo svesni da nas vole u Crnoj gori. Drugo pitanje je da li u samoj Crnoj Gori postoje organizatori dovoljno sposobni da organizuju koncert Block out-a. Ruku na srce, oba puta je binska oprema bila ispod svake kritike što je za ukupan utisak podgoričkoj publici predstavilo oko 40% onoga što mi možemo da damo na bini. Meni je jako važno da publika dobije ceo bend ne samo zato što su, u krajnjoj liniji, platili karte nego i zato što smatramo da je publika Block out-a suviše rafinirana da bi nam palo na pamet da im prodajemo rog za sveću. Naravno kad se sve to sabere i oduzme ispada da smo mi skupi za dovođenje pa se lokalni organizatori javnih manifestacija verovatno radije odlučuju za jeftinije vrste zabave, što ne podržavam, ali ih razumem.
DVD je izašao. Kakvi su dalji planovi Block Outa?
MITA: Radi se na novim stvarima. Kao i u sportu nije važno samo da imaš dobre igrače i dobar tim. Veoma je bitno da se forma tempira za najvažnije mečeve a to je u našem sportu ulazak u studio. Ono što je još uvek nejasno nama samima je to u kom obliku ćemo ponuditi novi materijal publici jer to pitanje zadire u teme koje nemaju veze sa muzikom. Bilo bi idealno da se poklope neke stvari koje planiramo, ali o njima kasnije, možda nekom drugom prilikom.
A tvoji lični?
MITA: Sređujem atelje.