Počeli ste 1987. godine, a onda su krenule vesele devedesete. U Novom Sadu cvjeta alternativa. Znamo sa live snimaka, da ste praćeni od strane raznovrsne publike, skinheda, pankera, rokera… ali u suštini vi ste zaista jedan pravi rok bend. Kako gledaš na taj početni period?
Oduvek smo, verovatno zbog moje spoljašnosti, smatrani za pank ili neki HC bend, ali mi smo najvatreniji rokeri od malena, čak i metalci… Pank nas je zakačio samo po stavu i izrazu i u njemu smo, tako gledano, ostali sve do današnjih dana, ali smo se u realnosti, uglavnom, zezali na račun punkera, jer najčešće nijesu imali veze sa svirkom. Naši divni počeci bih volio da se vrate, izuzev narafski tog mračnog političkog perioda, ali sve drugo je tada zaista bilo predivno, više svirki, više druženja, opuštencija i, naravno, taj kreativni naboj i nadahnutost, koju svi danas možemo samo da sanjamo.
Otkud ime, i zašto samo tekstovi na engleskom?
Za tu priču je vezana i jedna anegdota. Naime, kad smo pravili Love Hunterse, ja sam pozvan da se priključim bendu Kamiondžije, mog najstarijeg i najboljeg garija, kasnije i kuma, Medana. Tada se glasalo, kako da se zovemo, te pošto je Laci (basista) već imao relativno popularan bend Vesela Šlajamara, on je insistirao da se ostane na tome. Medan je želeo da budemo Snegovi Kilimandžara, a bubnjar Singer, koji se tad palio na U2 reče: “ja se zovem Joshua, a vi kako hoćete!”, što i dan danas citiramo i pominjemo. Na kraju je, ipak, prošao moj predlog i nastadoše Love Hunters.
Jedno od najčešće postavljanih pitanja je zašto pevamo na engleskom? Ne mogu reći da znam i imam neki pouzdan razlog, osim da sam od samog prapočetka rastao uz englesku i amersku muziku, filmove i literaturu, te je verojatno, negde sasvim spontano tu, nastala i neka moja prva pesma na engleskom. Jedan od mojih prvih klinačkih bendova je bila Ma, Comerciala i već tada smo moj kolega i ja, radili udvojeno, on bi pevao na srpskom, ja na engleskom. Na koncu, zaista iskreno smatram i verujem, da je za r’n’r engleski najbolji. Koliko puta samo čujem neke super bendove, svirka, produkcija, muzika, sve mrak, a ondak mi zapeva na poljskom ili sl.
Pored svih kultnih albuma, htio bih o dva da nam kažete o dva. Prvi je za moj pojam najbolji album covera na ovim prostorima „One hunt“. Kako ste birali pjesme i otkud City records kao izdavač. Drugi je Live in Bistro. Usred bijela dana, zanimljivi gosti na albumu, zanimljiva atmosfera. Zaista se sve to osjeti na tom sjajnom live snimku.
Rukovodili smo se samo jednom idejom. Da li imamo šta da kažemo, da dodamo, te da tu neku pesmu unapredimo ili ne? Najviše sam želeo da izbegnemo puko popankerisavanje pojedinih pesama, kakve su najčešće obrade danas, a mislim da smo i uspeli. Mnogo smo pesama imali na umu, ali je onda izbor ostao samo na onima gde zaista imamo šta da dodamo, te da im damo i naš lični pečat i da budu u svakom smislu interesantne, ako ne i blizu ili bolje od originala. Kako je izdavaštvo tada već bilo u ozbiljnoj krizi, a naš stari izdavač Komuna prestao sa radom, odlučili smo se za City Records, jer smo dobili lepe uslove i po prvi put TV reklamu. Naš dugogodišnji prijatelj i producent Ivan Vlatković je direktor Pinka i tako je došlo do saradnje.
Što se albuma Live in Bistro tiče i to je jedna interesantna priča. Naime, trebalo je da to sve snima tadašnji NS PLUS sa svojom ekipom, međutim, nešto je iskrslo i rečeno je da ne mogu to veče. Stoga je moje sledeće pitanje bilo: “Jel mož’ za dana? hahahaha. I tako nastade taj, bar meni jako drag album, sa sjajnom produkcijom i atmosferom. Svakako jedno ogromno FALA ide kao prvo gazda Miletu, koji nam je sve ovo i upriličio, te vanserijskom producentu i gariju Komandant Adamu, koji je zaslužan za audio i video produkciju.
U filmu o novosadskoj pank sceni Aleksandar Medan govori o tome kako je bilo nekada, a kako danas. Kako ti gledaš iz ove perspektive muziku, publiku, izdavaštvo i scenu i Love Hunterse u svemu tome tokom godina.
Mnogo toga se jako, jako popravilo, gotovo da više nema benda bez dobrog spota, svi fino sviraju, vežbaju, stilski je dosta upeglano, ali mi se čini da je i ovde i preko izgubilo na kreativnosti. Malo šta me obraduje, oduševi. Sve neke obradine obrade, na kub, šta ja znam. Jako retko čak i tamo po Njujorku, naletim na nešto istinski vredno i interesantno. I iskreno.
Da li je zbog engleskih pjesama bilo mogućnosti da se bend probije i na Zapadu?
Verovatno. Samo što sem mene, mi nikada nijesmo živeli na zapadu. Ja sam zadovoljan sa svoja dva solo američka albuma, a tu je i igrani film “Love Hunter”. Razlog što je neki ozbiljniji internacionalni uspeh izostao, verovatno treba tražiti u činjenici da nikada nisam zapravo emigrirao, te da nikada nisam zapravo ni otišao, a i to sam uradio poprilično dockan, te od starta bio tamo-‘vamo. Kako god, prosvirao sam celu Evropu, NYC i okoliš, Boston, Chicago, a gostovali smo i u Japanu.
Za one koji ne znaju reci više o tom filmu.
Nakon snimanja mog prvog američkog albuma upoznao sam braću Bale, moje novosađane i fanove, ali koje sam tek tamo sreo preko zajedničkih prijatelja. Meni je tada trebao spot, čak sam imao i par spremnih scenarija, a nisam na bolje ljude mogao naleteti. Branislav Bala je magistrirao režiju na prestižnom Columbia University, a mlađi Nemanja scenarista je školovan u istoj ustanovi. Kako smo radili na spotu za pesmu The Sign is back again, sve smo više uviđali kako super funkcionišemo i kako sve ide glatko i otvara se lahko… Sve više se i privatno družeći, oni su sa oduševljenjem slušali moje dogodovštine i ludosti iz njujorškog žutog taxija, koji je, stvarno, nepresušan izvor budalaština, te je samo posle nekog vremena, Nemanja rekao kako on ovde vidi scenario za film. Oko godinu, dve kasnije napisao je predivan i jako iscrpan scenario za naš budući film, iz koga smo nažalost dosta toga morali i izbaciti, kako bi sve stalo.
Da li će ovo biti prvo gostovanje benda u Crnoj Gori?
Jok, bili smo na Bedem Festu pre par godina. Posebno mi je uživanje gledati kako moja postojbina poslednjih godina napreduje, te ima sve više festivala, a to sve uvek uvežem sa divnim odmorom.
Ima li planova za novi album?
Ne, zato što smo se odlučii da radimo singl po singl, po jedan godišnje, koji bi bio propraćen i adekvatnim videom. Shvatili smo da nam takav način rada više odgovara, jer je skoro na svakom albumu, bar jedna pesma znala biti nekako zapostavljena. Okretali bi se, valjda po inerciji, nekim već “markiranim” pesmama, na koje smo već računali i koje su se već otvarale kao hitovi, a poneke bi skrajnuli i stalno bih posle imao neki žal, a što nismo ovo, a mogli smo ono… Ovakvim radom su takve manjkavosti uklonjene i stalno se osećam nekako svež i nov.
Za kraj reci mi kako je nastala čuvena pjesma There’s something in the dark?
Nastala je jako davno, tako da se ni ne sećam, ali mi je svakako jedna od najdražih i među prvima.
ĐorđepunX