Kada je riječ o bendu Velvet Underground, možda je najcitiranija izjava Briana Ena, da svako ko je tada, kada je izašao prvi album Velvet Underground and Nico, kupio ploču je napravio i bend.
Od te 1967. pa do današnje 2000 i neke, mnogo se toga dogodilo, možda za nekog postoji lično važniji bend, ali ovaj bend je i danas podjednako revolucionaran kao i onda kada se pojavio, i zaslužuje ponovna slušanja i svoje mjesto u ličnom/privatnom prostoru, poput Gogolja, Ezopa, brašna, kafe, šećera i soli.
Nažalost, svijesni smo da su nam police prazne, ili da na njima stoji Dobrica Ćosić, Snežana Mančić, na TV-u trešti neki izoperisani stvor u intermecu gorenja parlamenata unaokolo. No međutim! Ukoliko niste bili u prilici da prisustvujete koncertima Velveta između ostalih i onome koji se desio u Studiju 6 RTS-a, odakle se emitovala „Lili Marlen” svojevremeno, možda ste ipak uspjeli sve to da upecate na Trećem programu Radio Beograda, kao i RTS digital tv kanalu na kojima je emitovan nijhov koncert. Riječ je novom programskom osvježenju (kada je riječ o muzičkoj sceni) na medijskoj sceni (Koncert u Studiju 6 Radio Beograda), dok su Velveti tribute band, sastavljen sa ciljem da odaju počast preminulom Lou Reedu (27.oktobar 2013). Čine ga eminentni autori beogradske r’n’r scene, Vladislav Rac (KKN, Partibejkersi, Presing), Miki Ristić (Darkwood dub), Dejan Utvar (Kazna za uši, Del Arno bend, Partibrejkersi, Hornsman Coyote and Soulcraft), Nikola Berček (Autopark), kao i gostujući muzičari, na klaviru Sonja Lončar (LP duo, Jarboli), violina Filip Krumes i saksofon Ivan Teofilović. Pored njih tu su i gostujući vokali, Ana Sofrenović (glumica i pjevačica), Anja Đorđević (kompozitorka), Toma Grujić (muzički urednik), Ana Ćurčin (kantautorka), Dukat (Stray Dogg), Lula Mae (Đurđa Tešić i Milica Mitić), Vladimir Kolarić (Veliki prezir), Boris Mladenović (Jarboli, Veliki prezir, Neočekivana sila, Minilinija), Katarina Jovanović (operska diva), koja je prvi put nastupila sa Velvetima, dok su na koncertu u DOB nastupili i Gile (Električni orgazam), Magdalena Belić, Anjina Bundalo Dimitrijević (Fake Madonna’s Underwear). O tom koncertu se i dalje priča, a intezitet utisaka ne jenjava. Sale Jovanović (Mravi) na svom fb profilu je najslikovitije opisao taj događaj: „Živi muzej! Čudno je bilo sinoć. Restauracija Beograda kroz duhove praočeva rokenrola kakvog je ovaj naš grad, jednom ga primivši u okrilje, dugo negovao…Bilo je i zabavno i setno i poletno i opijajuće…Predivno. Nije to sad neki sastav koj je na turneji sa pesmama Velveta…Ne. Sinoć smo slušali možda poslednji govor dela beogradskog umetničkog miljea… Verovatno lupetaram sad ovde, ali baš me briga. Stvarno sam potrešen. Stajao sam tamo bespomoćan i gledao kako moji heroji podižu glavu konju koj je na samrti. Košava razduvava Beograd, a mene razduvavaju Miki Ristic, Anja Djordjevic, Vladislav Rac, Dejan Utvar, Sonja Loncar, debeljković Berček, Ana Sofrenović, Gile iz Orgazma, Toma Grujić i još neki likovi što sinoć muziciraše, a ne znam im imena… I publika. Sve poznate face s koncerata iz prošlosti. Oduvek sam najviše voleo domaće bendove, a sada znam i zašto. Klinaca nije bilo, a meni je tužno kad veterani pokažu više entuzijazma, veštine, talenta, duha i zdravih ideja od nadolazeće generacije. Pojma nemam šta sledi, ali ću pamtiti sinoćnu košavu koja nam je, ko zna kojom vazdušnom strujom, donela deo Bruklina i delić Beograda u Dom Omladine. Živeo Rokenrol!”
O cijelom projektu razgovarali smo sa jednim od idejnih tvoraca benda Velveti, Mikijem Ristićem.
Tribute bendovi koje si napravio, poput Moy division, kao i aktuelnog Velveti, izazvali su veliku pažnju. Prisustvujemo i fenomenu tribute bendova, koji su preplavili muzičko tržište. Međutim bendovi poput Moy divisiona i Velveti, nisu na tragu komercijalnog plasmana, već su više jedinstvene prilike, u duhu “ja i dalje držim čas”. Otkud ideja za takve projekte?
Osnovna ideja mi je bila da odam počast umetnicima koji su od najranije mladosti izvršili presudan muzički uticaj na mene, a to su pre svih Joy Division I Velvet Underground. Krenulo je pre 3, 4 godine sa grupom Joy Division. Sa prijateljem i kolegom Nikolom Berčekom rado provodim vreme u retkim trenucima dokolice, i stalno se majmunišemo i pravimo razne off projekte, koji nikada ne zažive. Ali ova dva projekta bogami jesu zaživela. Što se Joy Divisiona tiče, od početka je dogovor bio da to uradimo samo jednom, u beogradskom Gun Clubu, u saradnji sa Koletom iz Velikog Prezira, Dušanom iz Bitipatibi i Dejanom Utvarom, bubnjarem koji je svirao u više eminentnih beogradskih bendova, od Del Arno Benda, preko Eyesburna, do Partibrejkersa. Od početka smo želeli da u akciju uključimo što više dragih ljudi, što muzičara, što pevača, što poznatih glumaca, pa sve do poznatih gradskih uličara. To je bilo jedno izvanredno iskustvo za sve involvirane, kao i za ljude koji su prisustvovali tom događaju. Posle toga smo se razišli sa lepim uspomenama, bogatiji i mudriji za jedno divno iskustvo što je, ispostaviće se, bilo presudno za rađanje projekta Velveti, koji je od početka bio mnogo ozbiljnije zamišljen, a iniciran tužnim događajem, tj smrću Lua Rida. Sve nas je iznenadila i užasno pogodila, pa smo odlučili da mu napravimo omaž po sličnom principu kao omaž Joy Divisionu, ali smo mu pristupili mnogo studioznije. Brzo se po čaršiji pročulo šta nameravamo da uradimo, u celu priču se uključio Dragan Ambrozić i Dom Omladine Beograda, i sve je rezultiralo koncertom u Domu Omladine 31. januara 2014, koji je bio više nego dobro posećen i po svemu veoma uspešan, do te mere da ga je eminentni rok kritičar Žikica Simić okarakterisao kao događaj 2014, iako je godina tek počela.
{youtube} LsEtL69gtdI {/youtube}
Okupili ste veliki broj sjajnih umjetnika oko ovog projekta. Kako se odvijao rad na ovakvom projektu? Nevjerovatna je činjenica da ste omaž Lou Reedu, ovog gabarita i ovakvog kvaliteta uspjeli da iznesete i izvedete prije bilo koje metropole!
http://www.billboard.com/articles/events/sxsw/5937542/sxsw-lou-reed-tribute-concert-review
Pa, možda smo bili prvi zato što smo ga osmislili bukvalno dana kada je Lu umro, i odmah stupili u akciju. Ono što je zaista neverovatno je koliko su ljudi koje smo zvali od početka pokazali neverovatan entuzijazam, provodili sate i sate na probama bez obzira na svoje mnogobrojne obaveze, koliko su svi, od muzičara, preko gostujujućih pevača, pa sve do organizatora koncerta stali iza projekta i dali sve od sebe da uspe. Naravno, za sve to je zaslužna isključivo magična moć muzike Lu Rida, koja nas je sve okupila.
Kako ste se odlučili za repertoar koji ste izdvojili iz opusa Velvet Undergrounda i solo rada Lou Reeda?
Bilo je teško izdvojiti tridesetak pesama od toliko moćnog opusa. Ali ipak, od početka smo se složili da akcenat bude na radovima grupe Velvet Underground, posebno prva tri albuma, jer su nam svima te ploče veoma bitne.
Šta za tebe lično predstavlja Velvet Underground, kao i Lou Reed?
Ono što za većinu mojih kolega “rokera” predstavljaju Bitlsi i Stonsi, za mene su Velvet Underground. Sticajem okolnosti sam sa 8 godina prvi put čuo pesmu “Waiting for the Man”, i bio potpuno omađijan. Posle sam malo zaboravio na njih, ali početkom osamdesetih se pojavio buljuk grupa koje su bile pod njihovim direktnim uticajem, pojavila su se prva reizdanja njihovih albuma, koje sam odmah pribavio i nekoliko godina ih nisam skidao sa gramofona. Može se reći da su presudno uticali na moj muzički razvoj, mada to u mom muzičkom delovanju nije toliko očigledno. Njihovo eksperimentisanje sa zvučnim pejzažima, oslonjenim na eksperimentalnu muziku LaMonte Younga, Johna Cagea i sličnih, a opet upakovanih u manje-više pop formu, eksperimentisanje sa bukom, inteligentni i pismeni tekstovi koji obrađuju teme do tada nezapamćene u pop muzici i naivnom hipi kontekstu pretencioznog rokenrola šezdesetih, Vorholov snažan vizuelni pečat, Niko, sve to zajedno je ostavilo neizbrisiv trag u muzičkoj umetnosti dvadesetog veka. Pa i na mene. I kasnije radove Lua Rida, Džona Kejla i Niko sam pomno istražio, a mogu da se pohvalim da sam Niko, kao i Lua Rida gledao uživo, oboje u Beogradu. Iako ponekad promenljivog kvaliteta, radovi svo troje samo potvrđuju njihove neverovatne talente i umetnički integritet.
Kako je došlo do saradnje sa Koncertom u studiju 6 Radio Beograda?
Producenti Koncerta u studiju 6 su prisustvovali nastupu Velveta u Domu omladine i prepoznali su kvalitet i značaj ove pojave. U pitanju je grupa divnih mladih ljudi koji pokušavaju da pomere stvari u okoštaloj sredini Radio Beograda. I to im, začudo uspeva, ne znam mnogo o serijalu koncerata u studiju 6, ali znam da je ovo bio prvi punokrvni rokenrol nastup u tom prostoru. Studio 6 radio Beograda je jedan od najlepših tonskih studija u celoj bivšoj državi, možda jedino studio Tivoli u Ljubljani može da mu parira. I velika je stvar što je otvorio vrata mlađim ljudima i svežim programima. Mogu samo da se nadam da će tako i da nastave, i da Nevena, Kristina i Ivana, divne organizatorke ovog koncerata neće izgubiti entuzijazam za ovaj program.
Postoje li dalji planovi sa Velvetima?
Jedini konkretan plan je da završimo dokumentarac o celom projektu, jer smo ceo proces, probe, kao i oba nastupa, zabeležili i vizuelno i tonski. Što se eventualnih nastupa tiče, nećemo ih sami planirati, ali ako neko pokaže interesovanje da ih organizuje u odgovarajućem kontekstu, rado ćemo se odazvati.
Nakon što ste uspjeli sve da pripremite, izvedete ovakav projekat, kako se osjeća lično Miki Ristić, kao i ostali članovi Velveta?
Ja sam prezadovoljan, mislim da smo svi zajedno napravili jednu predivnu stvar, okupili divne ljude koji se ni na koji drugi način ne bi okupili, i makar na nekoliko sati učinili Beograd lepšim mestom za boravak. Nijedan snimak koji ćete eventualno čuti ili videti ne može na adekvatan način da dočara neverovatnu atmosferu na ta dva nastupa. Ponosni smo na ono što smo uradili.
Katarina Vujović