Film „Mi plačemo iza tamnih naočara” prati sociologiju i fenomenologiju rok muzike u jednom gradu. U ovom slučaju gradu Nišu.
Hiljade pitanja i odgovora od starije i mlađe generacije rokera kako iz samog Niša tako i iz Novog sada, Beograda. Većim dijelom filma priča se vrti oko toga da li su iz današnje perspektive gledano, bile dobre devedesete ili ne. Taj scenario imali smo recimo i u filmu o novosadskoj pank sceni. Stariji se drže toga da je to bilo bolje vrijeme, dok mlađi ipak pokušavaju da stvaraju i rade danas. Nostalgija, sivilo svakog grada Srbije prikazano je i u ovom filmu. Kroz njega smo shvatili da je rok muzika bila izlaz, duhovni lijek za omladinu i da je tako zavrijedila kvalitet medija i publike. Međutim ere se mijenjaju, pa tako i scena, klubovi, ljudi.
{youtube}HStV4ar-zu8{/youtube}
Plus filma je što se govori o tome kako je zaista bilo i manje-više zatvara poglavlje o jednom periodu života svih građana regiona. Minus je što se malo, vrlo malo govori o periodu prije devedesetih. Samo u uvodu. Minus je takođe što muzičari iz drugih gradova govore o prednostima sviranja u Nišu. Ok je, super je atmosfera, ali ipak mislim da je dovoljno bilo da Nišlije objasne nišku scenu. Međutim, sa ovakvim miksom sigurno su filmmejkeri htjeli da daju dodatnu težinu čitavoj priči.
Film je čini se zaokružio jedan period, ali je ipak ostao nedorečen, što je možda i najbolji pokazatelj da niška rok priča i dalje traje, da svakako postoji. To je i dobar podstrek da se scena širi, jača i opet stane na noge. Ovakvih filmova definitivno treba što više. I kao filmskih, socioloških i kulturoloških dokumenata, ali i kao podsticaj za dalje stvaranje i jačanje kulture regiona. Pogledati!
ĐorđepunX