Ivana Vukmirović je beogradska kantautorica koja nastupa pod umjetničkim imenom Manivi. Album prvijenac ”Manivi”, je objavila 2016. godine pod etiketom izdavačke kuće Lampshade media. Njega čini devet autorskih numera sa tekstovima na engleskom jeziku. Posebni pečat albumu dala je kolaboracija sa vrsnim jazz/soul muzičarima s kojima je mogla cijeli materijal snimiti u živoj svirci u studiju, bez dodatnih nasnimavanja. Manivi večeras možete slušati u Etno Jazz klubu Sejdefa, a sa njom smo uoči nastupa popričali o muzici i svemu što je okružuje.
Dolazite sa svojim kompozicijama po prvi put u Crnu Goru. Kako bi najavili događaj domaćoj publici?
Jedna od najlepših strana bavljenja muzikom je upravo putovanje u druge države i gradove, otkrivanje kulture i upoznavanje ljudi. Zbog toga smo srećni i uzbuđeni svaki put kad nam se ukaže prilika da sviramo pred novom publikom i podelimo sa njima svoju muziku koja dolazi iz srca i dobru energiju koju mi kao bend osećamo na bini. Da biste to osetili, morate doći na svirku 🙂
Najčešće se uz Vaše ime pominju termini jazz i (neo)soul. Koliko je ovakva vrsta muzike njegovana u našim regionalnim okvirima?
Negovana je onoliko koliko je mi kao umetnici negujemo. Mislim da će uvek biti posla za svakog ko voli to što radi i trudi se svakog dana da u toj disciplini bude sve bolji. Naravno, u našem regionu, bar kada su ovi muzički žanrovi u pitanju, ne možemo da govorimo o milionima YouTube pregleda niti zarađenih eura, ali onaj kome su te cifre bitne neće se ni baviti džezom ili soulom.
Ko su umjetnici koji su uticali na Vaš muzički izraz i da li ima neki značajan umjetnik van muzičkih krugova koji je bio važan za njega?
Odlično pitanje! U muzici ih ima toliko da se unapred izvinjavam na predugačkom odgovoru! Stevie Wonder- harmonski guru, Prince- otac modernog funka i soula, predivna i delikatna Jonni Mitchell, Erykah Badu, J Dilla, neotkriveni biseri poput Allan Hampton-a čiji album ”Origami for the fire” slušam bez prekida poslednjih godinu dana. Od domaćih autora jako volim i cenim Sky Wikluh-a, pogotovo rani period i neke nepoznate stvari sa tih prvih albuma koje su prosto genijalne.
Dobra knjiga ili dobar film mogu da me dirnu na sličan način kao i muzika, tako da sam uvek tražila inspiraciju za svoje pesme u Nerudinim i Rumijevim pesmama, Markesovim i Kortasarovim romanima a najinspirativniji filmski reditelji su mi Jodorowsky i Sorrentino.
Prvi album i već ste na regionalno značajnoj etiketi. Koliko ste zadovoljni postignutim i šta Vam je donio taj materijal?
S obzirom na to da smo krenuli u autorsku priču iz čistog entuzijazma, vrlo smo zahvalni za sve što nam je taj album omogućio. To su svirke na lepim mestima, druženje sa divnim ljudima, mogućnost da upotpunimo kućni budžet radeći nešto u čemu iskreno uživamo, zagrljaji i reči podrške od publike koja odlazi kući punog srca.
Zanimljivo mi je da ste album snimili uživo u studiju. Kako ste se odlučili za ovakav pristup?
Nekako se sve poklopilo da bude tako. Imali smo studio i tim za snimanje na raspolaganju, pesme su sazrele i bend je bio spreman. Ušli smo u studio i za par dana snimili album.
Nakon debi albuma sa numerama na engleskom jeziku uslijedile su i neke široj javnosti neočekivane pjesme. Brana Crnčević i Laza Kostić su našli put do Vašeg songbooka. Koliko je teško napisati muziku za ovakve, vremenski daleke autore i da li imate u planu još neke slične izlete?
Što se tiče Brane i pesme Kad bi meni dali jedan dan, to je jednostavno moralo da se desi jer mi se ta pesma motala po glavi otkako smo je učili napamet za domaći u drugom osnovne. Ta pesma sadrži u sebi toliko topline i ljudskosti da sam oduvek imala veliku želju da joj dam melodiju. Slično se desilo i sa pesmom Među javom i međ snom, kao i sa pesmom Uhapšen u svojoj magli, predivnog Tina Ujevića. Proces komponovanja muzike za takve vanvremenske pesme je, s jedne strane izuzetno inspirativan i lak, a sa druge strane težak, jer konstantno imate strah da ne umanjite važnost tog dela nekom nedostojnom melodijom. Negde u balansu između te dve stvari, ako se nađe zlatna sredina, može da se desi zanimljiva kompozicija.
Vaša karijera donosi dosta zanimljivih saradnji. Od Sergeja Trifunovića, preko Marka Louisa do Sky Wikluha. Kako ih birate?
Svi gore navedeni su, pored toga što su izuzetno talentovani, vredni i uspešni u svom poslu, moji dragi ljudi od kojih sam puno naučila. Marku mogu da zahvalim za mnoštvo sjajnih muzičkih ideja, kao i za produkciju mog prvog albuma. To zaista nije bio ni mali ni lak posao, ali ga je on vrhunski uradio, sa puno ljubavi i strpljenja. Sergej je takođe fenomenalan umetnik u svojoj branši i vrhunski poznavalac muzike. Njemu mogu da zahvalim za svoju novootkrivenu ljubav prema Bitlsima 🙂 Đorđa (Miljenović) sam već pomenula kao jednog od najinspirativnijih autora sa naših prostora i smatram da sam imala puno sreće da provodim vreme sa njim praveći muziku i učeći od njega.
Zaista ih nisam birala, bar ne svesno, jer su spontano ušli u moj život. Na neki način smo se prepoznali. Uvek biram da sarađujem sa ljudima sa kojima osećam tu konekciju i prepoznavanje.
Kroz tekstove se bavite i socijalnim temama. Inspiracije za njih, nažalost ne nedostaje. Recite mi koliko je teško ovakve teme upakovati u džezi aranžmane, a da njihova poruke ne izgubi na važnosti?
To da li je poruka izgubila na važnosti zaista ne mogu da procenim kao autor, bilo bi subjektivno i nerealno. Ali generalno sam mišljenja da muzičko stvaralaštvo služi tome da se umetnik izrazi i izbaci iz sebe neko osećanje kroz muziku. Bilo to osećanje zaljubljenosti, ljutnje, frustracije ili bilo koje drugo. Vi kao autor jednostavno imate pravo na to da pišete o čemu god hoćete na način na koji hoćete i smatram da je čak poželjno da to upakujete u neki neočekivani muzički stil.
Kakvi su planovi? Da li je vrijeme za drugi dugosvirajući album?
Da, uveliko smo u studiju i radimo na drugom albumu. Biće dosta drugačiji od prvog u produkcijskom smislu, ali se trudimo da esencija ostane ista, a to je – lepo ispričana priča i dobra energija.
Razgovarao: LD