Vaš dizajnerski rad prvi put predstavljamo našim čitaocima. Možete li nam reći kako je sve počelo i kako ste došli do portreta kao osnovnog motiva vaših radova?
Pozdrav svim čitaocima. Počelo je to odavno, još u analogna vremena – papir i olovka. Prestalo je, jer sam doneo odluku da se bavim nekim drugim stvarima. Povratak se desio pre tri, tri i po godine kao vežba u jednoj vrsti rada u digitalnoj formi. Međutim, pozitivna reakcija meni bliskih ljudi do čijeg mišljenja mi je stalo me naterala da izađem u javnost sa tim radom.
Uradili ste portrete cijele jedne armije ljudi koji su oblikovali naš svijet. Od Ujevića i Pekića do Bate Stojkovića, Tome Zdravkovića i Milana Mladenovića. Ili internacionalno od Nik Kejva do Bad Spensera. Šta je to što ih povezuje i što ih konačno dovede u Vaš rad?
Povezuje ih lični svetonazor, dugogodišnja naklonost prema raznim kulturnim i pop-kulturnim obrascima i konceptima. Svako od nas ima neke heroje koji su mu, hteo to ili ne, na neki način oblikovali pogled na svet svojim stvaralaštvom. Ovo je neki moj način da im odam priznanje, pa i zahvalnost.
Da li vodite evidenciju koliko ste do sada radova uradili?
Portreta oko 200. Nemam tačnu evidenciju. Radova-posveta isto toliko, otpriike. Izlaskom u javnost putem Facebooka, na koji, to moram da napomenem, nisam ni privirio pre toga, došlo je do znatnog ubrzanja cele priče. To vidim sada kao nešto pozitivno. Pre svega zbog podrške, a i širenja grafičkog izraza na neke druge sfere.
Iako nijeste školovani dizajner, Vaši radovi su među najprisutnijim i najprepoznatljivijim na internetu. Šta je to što im daje vjetar u leđa? Možda njihova svedenost ili upravo sami likovi koje portretišete, ili nešto treće?
Školovanje za dizajnera je bila prva opcija, međutim, tada sam se opredelio da krenem u drugom pravcu.
Reakcije su najveći vetar u leđa, pobuđivanje emocije. Izbor tema svakako utiče, ali i pristup. Svedenost izraza se nekako nametnula, nije tu bilo nekog predumišljaja. Ali je isto tako izazovno da se minimalnim grafičkim sredstvima uobliči ideja i postigne reakcija, uglavnom pozitivna. Biti prepoznatljiv trenutno je vrlo velik kompliment.
{gallery}malicekic{/gallery}
Radite uz pomoć softvera, ali je očigledan uticaj pop arta, stensila… Šta je formiralo Vaš izraz?
Da, radim u softveru, brza je manipulacija, ali i papir i olovka su zastupljeni i dalje. Ipak sam ja old skul.
Uticaj pop arta je najvidljiviji, ali ne i jedini. Ima toga još, od klasičnih majstora do street arta. Naravno, tu je i velik broj grafičkih ilustratora, strip majstora takođe. Ne treba tu zanemariti ni vizuelne uticaje poput filma, videa. Mnogo toga.
Radite pod umjetničkim imenom Mali čekić. Šta taj čekić predstavlja za Vas?
Čekić je elememtarna alatka. A mali čekić je za one fine neke radove i zanate, ili za decu. Kad sam bio dete voleo sam taj moj mali čekić iz onog nekog ”Uradi sam” kompleta za decu. Recimo da taj mali čekić kucka po nekim tankim, malo otvrdlim mestima i ponovo pobuđuje one dečije emocije koje sa godinama odbacimo i zanemarimo.
Očigledni su muzički uticaji. Iz onoga što sam uspio da ispratim na internetu, čini mi se da je baza muzičkih portreta i najveći dio Vaše kolekcije. Kakva je Vaša veza sa muzikom?
Moja veza sa muzikom je počela sa tranzistorom na uhu kad sam imao sedam, osam godina i traje evo do danas. Muzika je preko raznih referenci koje nudi otvorila vrata za druge vrste umetničkih izraza – književnosti, likovne umetnosti, filma. Dalje je radoznalost učinila svoje. Kao prva ljubav, naravno da je najveća.
Region je u karantinu. Šta se dešava u Vašem studiju, dok traje ova nužna, ali nepopularna mjera?
Ova situacija nas sve pomera. Komplikovano je. Neki planovi su odloženi na neoderđeno, stvorilo je i to dosta nervoze. Ali budući da je moj život već duže vreme polukarantinski, promena je relativno mala. Radi se, koliko se može i čeka se da prođe. Pa ćemo videti kako dalje.
DL