Koliko se E play promijenio od filma koji ljudi imaju priliku da vide na Rokumentarnim danima u NIkšiću?
Prošlo je dosta vremena od kada smo snimali dokumentarni film pa samim tim normalno je da je došlo do nekog odrastanja, sazrevanja i razvijanja. Menjali smo se kao osobe i kao muzičari, a i kao postava. Ono što je najvažnije je da se nije promenila ljubav prema muzici već i dalje traje i zbog toga sam veoma zahvalna. Energija i volja koja nas danas pokreće su iste kao i prvog dana. Muzika traži posvećenost, i to ili daješ ceo život ili to nije to. Podrazumeva se sa prolaznošću vremena da se i ti menjaš i postaješ sve bolji i bolji (ukoliko radiš na sebi).
Za mene predstavljate svojevrsnu sponu generacija 90-ih i 2000-ih. Na tom prelazu se nekako i definiše scena. Sa novim i starijim bendovima. Gdje bi ste vi sebe smjestili?
Mi smo nastali 1998. godine u Beogradu gde je alternativna scena već bila jaka. Nije bilo lako naći svoje mesto, ali mi smo već posle prvog koncerta ostali zapamćeni (bili smo predrupa Boyama u SKCu). Tako da smo vrlo brzo našli svoje mesto na sceni. Mesto je trebalo svih ovih godina održavati i truditi se da budeš bolji.
Takođe ste jedan od bendova koji redovno svira na većim festivalima, kao i u klubovima. Po vašem mišljenju, gdje rokenrol danas pripada?
Srpski RNR postoji tokom leta na open air festivalima sa mnogobrojnom publikom, a zimi po zamagljenim klubovima sa malobrojnom publikom. Nekoliko godina unazad se desilo da tokom leta skoro svaka opština ima svoj festival i to je super stvar. Ljudi sa naše teritorije vole festivale, vole muziku. Vremenom su se koncertni prostori, kulturni centri i domovi kultura pozatvarali ili promenili svoju programsku šemu i RNR je nasilno prebačen u neadekvatne prostore za koncertno izvođenje.
Kako ste došli na ideju da sjajno obradite Monteniggerse?
To je bilo na početku naše karijere. Meni je njihova pesma POP bila jako simpatična, pošto je obradaTechnotronica. Međutim, u mojoj glavi je to sve trebalo brže da se otpeva i onda sam jedno veče sela i ispisala reči pesme na parčetu papira i pokušala da, uz bas gitaru, što brže izgovorim stihove. To mi je zazvučalo sjajno i rešila sam da tu punk obradu stavimo na album.
Klasično pitanje za vas. Žene u rokenrolu. Zbog čega nije češći slučaj?
Nije isto baviti se RNR-om u svetu i baviti se u Srbiji i regiji oko nas. Ovde su uslovi za muzičare (bilo kog pola) jako loši i što se tiče zarade, a i što se tiče svlačionica. Lično razumem stav žena da ne žele da se bave nečim od čega ne mogu da dobiju adekvatnu zaradu za uložen trud i rad. Mi sviramo dosta koncerata u toku godine, a na prste mogu da nabrojim koncertne prostore u kojima smo mogle da se ugodno presvučemo i našminkamo. Tako da kad sve to sabereš, svako koga muzika privlači delimično i sporadično, on ili ona će odustati jako brzo. U Srbiji to predstavlja, na moju žalost, jednu neprekidnu borbu u neuslovima za rad. Ne delim muziku na polove i nije mi važno ko je kog pola, ali mi je jasno da se žene sve manje odlučuju za ovako nešto. Žene brzo shvate da su ovde potrebna jako velika ulaganja, a u ovoj zemlji nije moguće dobiti ništa zauzvrat, pa čak ni prostor za presvlačenje i šminkanje. A sem toga već dugi niz godina se na medijima popularizuje jedan potpuno drugačiji moralni kodeks u kojima žene igraju uloge za čije pozicije nema mesta u RNR-u.
Sjajni muzičari su u bendu, ili su bili dio njega. Šta je to što privalče ljude u E-play?
Svirati u E-playu je jedno veliko uživanje, ali tehnički uopšte nije lako, pogotovo za ritam sekciju. E-play je jedan od najzahtevijih ritmičkih alternativnih bendova i baš kao takav daje puno izazova za svakog muzičara. Kroz ovaj bend je prošao određeni broj ljudi koji su bili različiti po talentu, sviračkoj tehnici, radnim navikama i svojim mogućnostima, ali je sigurno svakome, kao muzičaru, bilo prijatno iskustvo. Mene lično privlači otvorenost ka ekperimentisanju gde uvek možemo otkriti i naučiti nešto novo, a ne biti u nekim ustaljenim formama. To ne možete naći u svakom bendu. Osim toga, jako je lepo biti u bendu gde imate dva različita pola.
Kako je došlo do saradnje sa Matijom Dedićem?
Matija i ja smo se upoznali preko Zorana Predina i meni se mnogo dopalo kako on svira. Kasnije, kada smo snimali pesmu Iluzija, meni je već u studiju svirao klavir u glavi i htela sam da pozovem Matiju. Bubnjar Trut me je podržao u toj ideji i onda sam ga pozvala. Matija je odmah tražio da čuje bas liniju i nakon što mu se dopala krenuli smo da radimo. Pesma bi postojala i bez klavira, ali je tim klavirom dobila jedan veliki “džezi šarm”.
Česti ste i rado viđeni gosti u Crnoj Gori. Ima li nešto posebn što vas veže sa ovdašnju publiku?
Obožavamo da sviramo u NIkšiću. Više puta smo bili na Bedem festivalu i odatle smo se uvek vraćali sa fenomenalnim utiscima. Imamo puno fanova iz Nikšica koji dolaze na naše koncerte i u drugim gradovima – tako da smo baš vezani za ljude iz Nikšića. Pored Nikšića, naš koncert u Plužinama nam je jedan od omiljenih. Nismo znali da Crna Gora ima toliko divnih predela.
Hvala za intervju!
Hvala Vama. Uvek mi je zadovoljstvo odgovarati na interesantna pitanja.
Razgovarao: ĐorđepunX