Otkud ovo nježno ime benda? Koliko opisuje vaš zvuk i stav?
Sve što radimo ispadne još bolje ako se začini sa malo dodatne pažnje slušaoca. Tako je i ime benda nežno samo na prvi pogled. Ljubičice su pune simbolike i značenja, a postaju još zanimljivije u različitim kontekstima. Od nežnog za čas može da postane nešto bezobrazno. Ako uzmemo u obzir da je i Tito bio ljubičica, a da smo nas dvojica ceo život bili mamine ljubičice, bila je to ljubav na prvi pogled. Možda smo i vesnici nekakvog proleća i malo drugačijeg načina razmišljanja, makar nekog muzičkog. A i lako se pamti.
Dolazite iz Pančeva zar ne? Koliko ta sredina utiče na vašu muziku?
U Pančevo smo se doselili pre osam godina. U međuvremenu, na muzičkoj sceni Pančeva se dogodio bum. Pojavio se neverovatan broj mladih bendova, totalno različitih profila i svi su ukapirali svoj put i svoj način. Energija je super i, što je najvažnije, postoji uzajamna podrška. Jako nam je drago da smo deo tog talasa. Takođe, najbolji producent, najbolji studio i najbolji izdavač u Srbiji trenutno se nalaze u Pančevu, tako da je to definitivno mesto na kome treba biti ako se bavite muzikom. Mali srpski Nešvil.
Piše da ste obrazovani muzičari da ste između rokenrol benda i elektro benda. Recite mi šta vas vodi kao bend? Da li je to tehničko sviranje, poruka, produkcija?
Uvek smo ulagali sve u muziku. Tražili smo znanje i u formalnom i u neformalnom obrazovanju, a naš akademski život je samo deo tog puta. I dalje učimo mnogo, i to je ono što nas najviše vozi. Ne bojimo se da krenemo za stvarima koje nas inspirišu ma koliko nam izgledale neobično. Tako smo stigli do današnjeg zvuka, u koji smo integrisali najzanimljivije stvari iz dosadašnje karijere. Stav je veoma važan ako se bavite bilo kojom umetnošću, ali za kompletnu sliku ništa nije nevažno, od poruke do vizuelnog identiteta. I naravno, uvek smo bili ljubitelji dobre svirke i produkcije.
Imate jednu jasnu poruku, pjesmu „Jedva čekam rat ljudi protiv mašina“. Kako gledate na ova moderna vremena?
Teško mi je da uporedim današnje vreme sa nekim prošlim, ali verujem da svako dolazi sa svojim prednostima i manama, i da sve to zajedno ima smisla. Desilo se nekako da je pesma Jedva čekam rat ljudi protiv mašina prilično dobro uhvatila duh i raspoloženje u kojem smo se zatekli. Tu se verovatno više radi o politici nego o tehnologiji, ali danas je sve isprepleteno i ponekad je teško razmrsiti šta je šta. Činjenica je da je ovo prvi zvanični singl našeg novog zvuka i super je što je pesma uspela da dopre do tako velikog broja ljudi. Sigurno je doprinelo i to što se pojavila u seriji Žigosani u reketu, od čijih delova je napravljen i spot.
Dolazite ponovo u Crnu Goru? Šta možemo očekivati od nastupa, i šta vi očekujete od istih?
Mnogo je niti kojima smo čvrsto vezani za Crnu Goru. Zajedno smo odrastali i jako smo bliski sa kumovima iz Kotora, a ta se ljubav lako raširila i na druge ljude, na atmosferu, lokalnu hranu i mentalitet. Ništa lakše nego zaljubiti se u more, i mi se zaista u Crnoj Gori osećamo kao kod kuće. Zbog toga smo pozive za koncerte prihvatili sa velikom radošću. Rasporedi su sve zgusnutiji, pa je svaka prilika da se bude među prijateljima dragocena. Što se koncerata tiče, pored već očekivanih hitova, predstavićemo i deo novog materijala, pa je ovo zapravo prva prilika da se proviri u novo izdanje koje spremamo. Obećavamo uzbudljive svirke, tvrd gruv i dobru energiju.
Nastupali ste sa dosta bendova. Kako gledate na srpsku scenu trenutno? Na odnos festivala i klubova za sviranje?
Globalizacija u muzici se dogodila i lokalne scene gotovo da i ne postoje. Danas mali bend mora da se meri po velikim svetskim zvezdama koje imaju milionske budžete. To sve i ne mora da bude nužno loše, jer stimuliše posebnu vrstu kreativnosti i sve nas tera da posmatramo širu sliku i snalazimo se kako znamo. Takođe, teško je odvojiti scenu i posmatrati je izvan političkih i ekonomskih okolnosti u kojima se nalazi. Uprkos svemu tome, naša scena je žilava, i suprotno očekivanjima nalazi snage da daje plodove. Često mali i neugledni, umeju da budu veoma ukusni i zdravi za jelo. I to je dijeta u koju verujem.
Da li planirate neki Evropski proboj ili pak svjetski?
Ovog januara održaćemo prvu evropsku turneju, koju ćemo krunisati nastupom na festivalu Eurosonic, u Groningenu. Kao deo spoljne politike benda, započeli smo seriju predstavljanja na showcase festivalima širom Evrope. Da bismo proširili tržište, čeka nas rušenje jezičkih barijera, i raznih drugih barijera kojih tek od skora postajemo svesni. Sve izgleda kao da će naredna epizoda života benda biti prilično zanimljiva.
Zanimljiv je album „Godine u vetru“. Tu kaže da je cijeli album napravljen zajedno sa Jesenjim orketsrom. Kako je došlo do takve saradnje?
Mi strašno volimo saradnje, i to nam je jedan od zaštitnih znakova grupe. Sa druge strane, Jesenji orkestar je orkestar otvorenog tipa i rado prima članove. Kada je Daniel došao kod nas u studio Krokodil, studio u kom živimo i radimo, nismo znali šta će se sve dogoditi sa deset pesama koje je doneo. Te pesme su stvorile jednu od najlepših platformi za igru i eksperiment u muzici u kojima smo imali priliku da učestvujemo. Da stvar bude još lepša, pesma Godine u vetru je postala hit i ostavila sjajan trag u vremenu na koji smo svi zajedno prilično ponosni. Saradnja sa Jesenjim orkestrom nikada nije prestala, a mi upravo radimo miks novog Danielovog albuma.
Šta je Ecičibulj?
Ecičibulj (Ljubičice u nazad) je ansambl koji snima i izvodi dela savremene umetničke muzike. To je, u stvari, druga strana benda Ljubičice. Ovaj projekat potiče iz sfere naših akademskih aktivnosti i okenut je više ka eksperimentalnoj muzici i saradnji sa klasičnim muzičarima i kompozitorima širom sveta. Započeli smo ga 2012. vrlo neformalnim koncertom u bašti, da bismo već naredne godine stigli u Rim, na premijeru opere “News”, kompozitora Jakoba Ter Veldhuisa, čiju kompoziciju je Petar premijerno izveo. Do sada smo snimili album “Ecičibulj brass” sa izborom omiljenih kompozicija iz naših studentskih dana, i album “Ecičibulj TV” koji još uvek čeka bolje prilike da bude objavljen. Veliki uticaj na naše autorske radove imaju zbivanja u savremenoj klasičnoj muzici, koja je takođe nedovoljno poznata i zastupljena u Srbiji.
Mnogi se pitaju šta će biti sa rokenrolom kada odu provjereni veliki bendovi koji su napravili ime još u doba bivše Jugoslavije. Da li osećate da će mediji i publika iznjedriti kroz vrijeme još neke bendove koje će postati legendarni, naravno tu uključujem i vas?
Za mene je rokenrol mnogo više od estetskog pakovanja, jer je duboko utkan u gotovo sve što se dešava u današnjoj muzici. Svesni smo da nismo mi izmislili svet i da svi stojimo na leđima onih koji su tu bili pre nas. Ali svet danas izgleda drugačije nego nekad, potrebe ljudi su drugačije, pa su i bendovi drugačiji. Teško je praviti poređenja, ali verujem da ako društvu budu bile potrebne legende, ono će ih stvoriti. Sa druge strane, prirodno je da stare generacije žale za muzikom svoje mladosti i prošlim vremenima, ali je isto tako prirodno da će mladi ljudi bolje komunicirati sa aktuelnijim autorima koji su im bliži po senzibilitetu, a u krajnjoj liniji i po godinama.
Razgovarao: ĐorđepunX