Ko bi rekao da će mi trebati 25 godina da prvi put posjetim crnogorsku prestonicu rokenrola – Nikšić. Moje lijeno kotorsko dupe je iz brojnih nimalo validnih razloga propuštilo prošlogodišnji Lejk, ali se kune da neće više nijedan.
Pošto su prošle godine ispomjerali granice koncertovanja kod nas, Nikšićani su opet zagrizli na veliko. Već prva noć je svojim imenima objasnila šta i ko. A boga mi, i kako.
Možda ipak sve početi jednom manjom zamjerkom. Šteta je što prevoz nije bolje organizovan. Primjera radi postoje te jeftine linije iz i ka glavnom gradu, a sa druge strane iz primorskih isključivo solo režija. Znam da bi mnogo više ljudi željelo prisustvovati ovakvom festu, ali eto, desi se da iz nekog razloga taj prevoz bude problem, pa ostanu da se kišaju kod kuće. Biće i sledeće godine fešta, pa nas se sjetite.
Jedan kontrast je takođe mnogo upečatljiv. Nadam se da mi se niko neće naljutiti zbog ovoga što ću reći. Sivilo grada, kojem dodatno doprinosi i manjak ljudi na ulicama zbog žešćih vrućina ne priprema onoga ko nije ranije bio na festu za ono što ga čeka. Na Krupcu sve je suprotno od onoga kroz šta prolazite gradskom zonom. Šareno, ludo, rapoloženo. Sve za desetku.
Ovima što po forumima i komentarima kukumaču oko cijene karata, treba poručiti samo da malo uporede ponudu i cijene. Kao što neko reče, ako ti je skupo deset eura za sedam odličnih bendova, ti to deset eura daj za Miloša Bojanića. I zaista, pretužno je ovo. Cijene pića – prava smijurija. Euro (ne računajući insajder, to valjda i nije alkohol ). Hrana nešto skuplja, ali sve u granicama normale. Pasulj za one koji znaju da se ogrebu kao ja, naravno besplatan. I opet nađe neko da se žali.
Kamp potpuno ludilo, kako kažu svi prisutni duplo veći nego prošlogodišnji. Mnogo je dobro vidjeti sve te različite ekipe, počev od porodica koje su dovele svoje klince na svojevrsnu „obuku”, pa do onih već ustaljenih likova koji obigravaju ovakve manifestacije. Odličan je i momenat prisustvo bendova sa male bine u kampu. Daje neku specijalnu notu cijelom tom iskustvu. Zajebancija je ovo sa bonovima, o onim posranim tokenima koje su dijelili na Exitu da i ne govorim. Čudno je da se još nije našlo adekvatno rješenje za kupovinu okrepljenja po festivalima. Mislim da bi regularnom kupovinom prošlo tri puta više pića, naravno uz dobru i brzu ekipu za šankom. Da, još jedna zamjerka, ako se može uopšte uputiti. Pivo od jedne ure bude mlako. Shvatam da prolazi brže nego se hladi, ali ipak ga je zajebano popiti onako ugrijano.
Stigao sam u kampovsku binu, koja se i nije ispostavila tako mala, kako sam mislio, tačno pošto je zapržio rapcore iz Kruševca – Totalni promašaj. Bend koji ima šta da kaže, dobro slaže rime i dobro struže gitare. Kao da ni oni ni publika nijesu bili spremni za početak festivala. Publika na odstojanju, što će se promijeniti tek kada su na stejdž došli lokalci – Punkreas. TP se trudio da podgrije prisutne, ali sve što je uspio je da izmami po koji klimoglav i aplauz. Za debi predstavljanje u Crnoj Gori sasvim dovoljno. Kruševački Biohazard je odsvirao set od skoro sat vremena i provukao stvari „Da ideš u kurac”, „Revolt”, „To su iste pičkice”… (prave nazive pjesama ne znam, a možda sam i ubo) Simpatična petorka je prepustila mikrofon momcima iz Niša ili Ništa kako se sami predstaviše. Ne preferiram pank rok, ali momci nijesu ništa lošiji od sličnih sastava. Njihov nastup su propratili i minorni tehnički problemi. Četvorka jepopunila gotovo sat autorkim numerama, ali kao ni prethodni bend nije uspjela izvući više od aplauza. Ovo naravno nijesu minusi bendovima. Na većoj bini i boljem terminu možda bi sve bilo drugačije. Ovako i jedni i drugi su za bendove koji postoje vrlo kratko postigli dosta. Predstavili su se novom tržištu i novoj publici.
Punkreasi su obezbjedili znatno veću publiku ispred male bine. S obzirom da su lokalni bend, potpuno razumljivo. Prisutni su sa njima otpjevali gotovo sve pjesme, a bilo je i onih koje se ne nalaze na njihovom za sada jedinom albumu. Lično mišljenje je da im više leže ska varijante. Old skul pank Nikšićana je najbliže što se može biti korijenima ovoga pravca koji su svirale prve pank ekipe. Svaka čast na tome. Šteta je što su dosta novih stvari lokalne sage, pa nama strancima na prvu loptu ne znače koliko onima koji su upoznati sa likovima o kojima Pankreas pjeva. Ovo će se zasigurno promijeniti kada izađe novi materijal, a kako načuh planiraju ga uskoro. Posebna pohvala ide pjesmi „Pam” kojom su otvorili svoj set a koja nosi atmosferu Sabljara i njegovog benda Dža ili bu.
Što se tiče male bine to je bilo to. Tri sata zanimljivog programa. Pravac velika bina. Nju je ove godine otvorio nikšićki Marble. Varijanta progresiva koju gaji ovaj bend je super legla na velikoj bini. Začuđujuće, ali ispred bine je i u ovim ranim satima bilo već dosta ljudi. Lokalna podrša najvjerovatnije. Ritam sekcija, dvije gitare, klavijatura pojačani ženskim vokalom i violončelom su svakako zanimljiv odabir organizatora. Naročito mi je interesantna bila činjenica da je bend za razliku od većine imao pripremljen i video materijal koji je pratio njihov nastup na bimu iza benda. Marble je bend koji grize velike zalogaje, pitanje je samo da li ova zemlja ima publiku koja će to ispratiti. Na Lejku su je imali, nadajmo se da će tako biti i ubuduće.
Prepozitivna ekipa benda Zaa je razdrmala ljude koji su se sve više i više gurali pred mejn stejdžom. Već se tada znalo da će gužva prve festivalske večeri biti ogromna. Ovo mi nije prvi put da se susrećem sa ovim sjajnim rege bendom, ali svakako je njihov najbolji nastup koji sam imao prilike da vidim. Momci i djevojke su sjajnim nastupom svima pokazali da rege može i bez zašećerenih i prežvakanih aranžmana i debilnih reciklaža starih i tuđih hitova, kako će se to čuti drugog dana festa. Mislim da niko ispred bine nije ostao u mjestu. Pivo je pristizalo, emocija nije nedostajalo, a Zaa se nije štedio. Jedan od prijatnijih momenata prve večeri. A bilo ih je dosta.
Nakon njih, kako neko reče, a ja prihvataih tu rečenicu – domaći bend Čovek bez sluha. Formula koju je na maloj bini plasirao Dok 7, iskusnije i popularnije kolege su izlili po mejnu. Domaća publika očigledno dobro upoznata sa radom Mikija i ekipe ispratila ih je baš kao da sviraju u rodnom gradu. „Superheroj”, „Daleko blizu daleko” i ostali hitovi kragujevčana su zvučali baš pakleno. Ovo vam govori čovjek koji ne voli dotični bend.
Pred nastup Eda Maajke popunjenost već solidna, što je i reper iskomentarisao. Vidim danas na fejsu, kratko i jednostavno HVALA NIKŠIĆ! Mislim da govori samo za sebe. „Panika”, „Nemoj jebat me” i ostali arsenal velikog kalibra je pogađao iz minuta u minut, a Edo i Frenki su šibali kao da su se posebno spremali za ovu priliku. Iako je nedavno nastupio na hip hop festu u Podgorici, ovdje je sve mnogo bolje zvučalo. Možda zbog moćnijeg razglasa, možda iz želje da se premijerno pokaže i dokaže. Uvijek s osmjehom na licu, Edin Osmić je bio raspoložen i poslije nastupa. Fotografiasao se sa fanovima i brojnim klincima. Posebno simpatičan momenat festivala su upravo ova djeca. Tik pored mene i moje ekipe otac i sin. Mali se razbija uz Eda. Ja ga gledam, pa se okrećem put oca, koji sa osmjehom kaže – „mali pojma nema, viđeće kad izađe Atomsko”. Dvije generacije – dva stila. Malog sam vidio kasnije, prilično smorenog uz Atomce
Bio sam jako skeptičan zbog žanrovskog šareniša prve večeri. Ispostavilo se, makar po broju prisutnih i po nemogućnosti smaranja uz slične stilove iz seta u set, da je to bio pun pogodak. Za svakog po nešto. A za Nikšićana – sve.
Mislim da par hiljada ljudi ispred bine nije interesovalo apsolutno ništa na ovom svijetu od kada su počeli da prže (ili kako čuh od prijatelja iz Nikšića – đeljaju) njihovi miljenici DST. Prvi put sam četvorku, tada petorku, slušao u rodnom gradu početkom novog milenijuma. Kao klinja dobro se naložio na njih, a onda poslije par godina slušao ih tu i tamo kad sam uspio. Mislim da ni oni koji su ih pratili cijeli život nijesu bili svjesni šta će im DST prirediti. Jednom rječju – LUDILO. Njihov nastup je imao sve što jedan bend na ovakvom festivau treba da pruži. Par bržih stvari poput „Zbogom tebi”, par klasika kao što je „Nervni slom”. Jezivo dobrog horskog pjevanja na „Novi dan” i grand finale sa, naravno „Vatrom”. Baklje, šutke, super pozitivna publika i nikad bolji frontmen nikšićke ekipe. Fudbalskim žargonom dali su 110 posto. Publika im je vratila makar toliko. Premijerno su izveli dvije pjesme i sve obradovali najavom novog albuma. Treba izgurati dvadeset godina u ovom poslu u ovoj zemlji. Svaka čast.
Atmosko sklonište – posebna priča. Ja se lično slažem sa onim klinjom. No, uvijek sam bio daleko od te rok priče, pa i nijesam najkompetentniji. Ono što je sigurno je da je premijera Atomskog kod Krupca uzdrmala mnoge. Ne, nijesu to sve ovi očevi i starija ekipa, bilo je tu i mnogo mlađih, golobradih. I sam Langer je u jednoj izjavi izrazio začuđenost i zadovoljstvo podmladkom u publici. Jedno je sigurno, od Skloništa su ljudi dobili tačno ono što su očekivali. Rokenrol stare škole sa dobro poznatim stvarima koje se ližu decenijama i nikako da se izližu. U svakom slučaju rispekt od mene.
U međuvremenu mnogo dobra scena (ili je to možda bilo kasnije. Mlako pivo odradilo stvar) Rundek i Urban u zagrljaju. Nasmijani. Meni – neprocjenjivo. Iako sam prvu noć došao najviše zbog riječkog majstora, ne mogu ne priznati da sam još uvijek neodređen po pitanju njegovog nastupa. Previše priče i nekih nepotrebnih opaski poput one da su mu kolege razjebale binsku opremu su malo poremetili stvar. Repertoarom sam, za razliku od mnogih koji su očekivali da svaka pjesma bude ultrapopularna „Magnet” ili „Hirošima”, prilično zadovoljan. Uz žaljenje zbog neizvođenja „Hirošime” i kompletnog poslednjeg materijala „Kundera”. Ipak, neki šraf je nedostajao. Moguće da jednostavno ovakav set Urbana i ekipe nije za festivale već za solo koncerte. Nedostajalo je tu neke euforije čega li već. Moguće i da sam bend nije znao šta očekivati od prvog nastupa u Crnoj Gori. Čitam prepucavanja dvije struje svuda po internetu oko ovoga nastupa. Jedni kukaju kako ih je smorio, drugi oduševljeni. Potpuno logično. No, držim neku srednju struju. Šteta je premijerno publici ne predstaviti ono što najbolje znaju. Jeste da je u pitanju povlađivanje ukusima, ali za ovakvu publiku je to vrijedilo uraditi.
Za kraj gosti iz Beograda – hip hoperi Beogradski sindikat. Ko je ikada bio na njihovom nastupu znao je šta slijedi. Nema tu mnogo priče – ide bit – idu versi. Cepaj do u rane jutarnje sate. Načujem ponegdje da dio ekipe i nije bio raspoložen za nastup kod nas. Istina ili ne, na bini, a ni u publici se to nije osjetilo. Poslije ovakvog nastupa, eto ih oni opet ovamo. Brzo.
Dok sam iskucavao sve ovo, uvidio sam da izuzev lokalnih bendova i Čoveka bez sluha, publika na Lejku je vidjela sedam premijera. Dvije na maloj bini i pet na velikoj. Ipak je sramno da bend poput Atomskog skloništa poslije 35 godina nastupa u Nikšiću. Ako se sjetimo da je ovaj grad i davnih 70ih i 80ih imao par hard rok ekipa od kojih je Osma sila bilježila i nastupe u Hrvatskoj, stvar je još nevjerovatnija. No, biće drugačije za neka druga pokoljenja i neke druge Lejkove. Biće ih.
By Vladan