Vaš drugi album Spusti svetlost na put je izašao prije nekoliko mjeseci. Kao i u slučaju prethodnika, recenzije su veoma pozitivne. Kako izgleda ta priča iz vašeg ugla?
Iz mog ugla, dosta pesama nije stalo na drugi album pa će morati da sačekaju treći, do tada nastavljamo sa promocijom drugog albuma, koncertima gde nas pozovu, gde može da se svira.
U sklopu promocije materijala već ste posjetili i Crnu Goru.
Dolazio sam sa bendom na Bedem fest u Nikšiću, sam sa gitarom tri puta u Podgoricu. Prvi put sam imao kratak nastup u okviru manifestacije Pesničenje, druga dva puta su se desila zahvaljujući pozivu brata Mija iz Street bara, oba puta sam nastupao dve večeri za redom i bio pozitivno iznenađen interesovanjem publike, sledi četvrti po redu nastup ili prvi sa celim bendom u KIC-u Budo Tomović tako da nosim pozitivne utiske iz Crne Gore uz duboku zahvalnost prihvatanja toga što radim.
Na albumu je i pjesma za koju ste dobili nagradu Strune od svetla. Rijetke su ovakve nagrade u rokenrolu. Koliko su one uopšte važne?
Važne su kao simbolička podrška za dalji rad s obzirom na neprihvaćenost scene i nedostatak infrastrukture. Nagradu Strune od svetla je ustanovio Saša Radonjić u Novom Sadu, pisac, kantautor i vlasnik knjižare Solaris tako da ta nagrada ide od nekog ko razume problematiku kantautorstva.
Prije debi albuma dugo ste stvarali i objavljivali. Šta vas je 2016. ubijedilo da je vrijeme da sve spakujete u album?
Stekli su se uslovi za tako nešto i osetio sam da ljudima te pesme znače i da ih treba pustiti u etar kako god je to bilo moguće u datom trenutku. Imao sam i veliku pomoć prijatelja koji su verovali i veruju u to što radim. Velikim delom zahvaljujući njima desili su se i prvi i drugi album.
I drugi album kao i prvi upravo zahvaljujući decenijskom objavljivanju i nastupima donosi dosta poznatih numera. Da li se ovaj format miješanja novih i starijih pjesama pokazao učinkovit?
Nije tu bilo nekog kalkulisanja u smislu izbora pesama već više odabir koji treba da stane u jednu celinu od pesama koje već postoje i koje su nastale malo pred snimanje ili tokom snimanja. Ideja je bila da od postojećih pesama koje ulaze u album to bude jedna smislena celina.
Koliko još gotovih pjesama čeka na snimanje?
Pesama ima sigurno za dva, a možda i za tri albuma, stare čekaju snimanje, nove takođe. Snimati album u ovoj geografiji nije lako, teškoće i neizvesnosti prelaze optimalnu crtu.
I nakon gotovo dvadeset godina na sceni, još uvijek se nailazi na poređenje „srpski Tom Waits“. Koliko Vam to danas smeta ili imponuje?
Lično ne krijem uticaj Waitsove muzike na moj rad, ali ne samo njegov, tu su i Dylan i Cohen i Cave i dosta drugih sjajnih autora manje poznatih široj javnosti. Jednostavno se oslanjam na bogato iskustvo tradicije i prijatelja kantautora koje ponekad kao u slučaju Waitsa citiram i čija muzika mi je više puta spašavala život.
Na čemu ste se formirali kao muzičar, aranžer i tekstopisac i koliko su druge umjetnosti donijele inspiracije Vašem izrazu?
Najpre na izvornom blues-u, rock and roll-u, kasnije drugim žanrovima jazz-u, panku, novom talasu… Na literaturi, u početku na Brehtu, Keruaku, Bukovskom, Ginzbergu, delima klasika, Tomasa Mana, Getea, Kafke… Da ne nabrajam dalje. Delima iz psihologije K. G. Junga, Eriha Froma, od filozofa tu su: Platon, Seneka, Niče, Žan Bodrijar… Bela Hamvaš… Zatim je iskustvo na studijama slikarstva dosta uticalo na to što ću raditi sa pesmama. Zapravo otkrivanje celokupne kulture i onoga što se u njoj dešavalo tokom vekova me je gradilo i dalje gradi, to je po meni jedini mogući lepak za rascepljeno biće koji pomaže budnosti ili bi bar trebalo da pomaže.
Bluz provijava Vašim pjesmama. Više mislim na atmosferu nego na sami žanr. Čini li Vam se da je ovo naše podneblje bogom dano za ovakav izraz?
Naše podneblje je prepuno ludila, može da bude inspirativno donekle ali odnekle počinje da guši i sputava, mislim da bi svi bili i produktivniji i kreativniji, pa ako hoćete i zdraviji da nema te opasne ljubavi prema Tanatosu koja vekovima hara ovim podnebljima. Bluz je svakako jedan zdrav kanal da čovek olakša dušu pritisnutu tom energijom i da uspostavi kontakt sa životom, sa Erosom.
Čini se da se publika ipak na prvu loptu hvata na ličnu notu u vašim pjesmama. Sa druge strane se vrlo lako pronalazi u stihovima. Koliko je težak proces pisanja? Kako znate šta ostaviti, šta promijeniti, a šta možda odbaciti?
Iskustvo i intuicija čine svoje, teško mi je govoriti o tom procesu, jer je on uvek nepredvidiv i nikad se ne zna šta će ispasti na kraju, gde ipak nekakav dublji osećaj kaže šta treba promeniti, šta ostaviti, a šta odbaciti.
Na Vašem repertoaru je i legendarna pjesma „La Complainte du Partisan” koja priziva i Arsena i Džonija. Koliko je bilo teško uhvatiti se sa novim prevodom ovog klasika nakon Nikice Petraka i Štulića i njene izvedbe nakon dva pomenuta kultna stvaraoca?
Ideja da se ta pesma prepeva na taj način došla je od Milice Lapčević koja me je, za potrebe dokumentarnog filma koji je radila, jedne prilike pitala da li bih mogao da prepevam tu pesmu ali da je stavim u savremeni kontekst stvari, u duh vremena. Rekao sam da ću pokušati i par meseci je sve to trajalo, nosio sam tu pesmu u sebi u svim verzijama duže vreme i razmišljao o svakom stihu, neke stihove sam zadržao, neke promenio, pazeći da ne napravim glupost. Valjda nisam.
Koliko su ova i one njoj slične numere bitne danas u ovim talasima revizionizma sa svih strana balkanskih zidova?
Bitna je pojedincima. Na širem planu nisam siguran da ima tu snagu kao što je ranije imala jer se vreme promenilo i pesme tih sadržaja nemaju uticaj na masu, jer se i uloga muzike u društvu poslednjih decenija drastično promenila, političari su kao nekakve bezobzirne napasti gurnuli kulturu u stranu i seli na njeno mesto.
Angažovana umjetnost i kritika društva je nešto od čega dosta autora odustaje. Šta mislite o umjetnosti i njenom društvenom angažmanu, kritici…?
Nije moguće stvarati u jednoj sredini, a da se ne odrazi problematika sredine na to što stvarate, tako da u tom smislu je umetnik već u startu društveno angažovan. Prelazak na politički angažman, ako ste na to mislili, me jednostavno ne zanima.
Manje je poznato da ste slikar. Možete li nam reći nešto više o toj strani Vaše umjetničke priče?
Pravim nekakve crteže s vremena na vreme, ponekad uradim i neki akvarel. Za sada toliko.
Za kraj. Možete li nam reći kako bi izgledao soundtrack za život Kralja Čačka i šta bi bilo na njegovom kaveru?
To ću tek znati kad prođe neko vreme i kad učinjeno prođe test vremena, ako se održi, znači da je imalo smisla, drugim rečima, soundtrack i kaver života je u izgradnji.
Dragan LUČIĆ
foto: Nenad MILKIĆ