Započeo si karijeru svirajući na ulici. Možeš li nam reći nešto više o tome?
Pa, u početku sam svirao po ulicama Sijetla, ponekad i u drugim gradovima. Ubrzo sam naučio da treba odabrati pravo vrijeme za sviranje, pa sam posle godinu dana odlučio da ću svirati samo tokom festivalskih dana. Često sam svirao i na koledžima tokom pauza između predavanja,kada prolazi dosta studenata koji bi mogli da me čuju.
Čak i kao ulični izvođač, uspio si da od svog nastupa napraviš svojevrstan performans, umirao tokom jeseni i ponovo se rađao na proljeće. Šta sve to predstavlja i šta si uopšte radio tokom zime?
Pa i to se dešavalo kao posledica sviranja na ulicama. Tada kada sam to radio, uopšte nijesam pričao o tome, a i danas, poslije toliko godina, ne znam šta bih zapravo rekao. Pratio sam neki tajanstveni impuls i pokušavao da izbalansiram svoj život u isto vrijeme. Svake zime ispunjavao bih život drugačijim stvarima, jedino pravilo koje sam sebi nametnuo je da tokom zime nema javnih nastupa.
Šta te je natjeralo da uđeš u studio i napraviš album?
Zapravo radio sam u studiju i prije nego sto sam počeo sa uličnim performansima… Moj prvi CD izašao je 3. jula 1998. Imao je tiraž od 1000 kopija i sam sam ga izdao. Poslije toga, pomislio sam: “Bože, šta da radim sa ovoliko diskova?” To je jedam od razloga zašto sam i počeo da sviram na ulici – da pokušam da se otarasim svih tih diskova.
Tvoj prvi album “Viaje” danas mnogi kritičari nazivaju tvojim najvažnijim izdanjem. Šta to znači za tebe?
Zaista? To je čudno. Samo par ljudi mi je reklo da im je to moj omiljeni album. Rekao bih da je drugi album “Against the Night” ipak bitniji… Iako je star i pomalo sirov, bolje se prodaje od novijih albuma. Na svakom koncertu sviram pjesme kao sto su “Dance While the Sky Crashes Down” i “Last Song”, iako je prošlo vise od 11 godina od kako je izašao. “Viaje” je po meni poseban zato što je to jedini album koji sam napravio bez podsvjesne ideje da je to album koji pravim i za publiku, ne samo za sebe. Zbog toga je tako čist. Zaista nisam imao ideju da će ga ljudi slušati ili voljeti.
Često te porede sa Tom Waits-om. Nazivaju te Waits 2000. Da li ti to smeta, laska, ili …
U početku to sam doživljavao kao kompliment, obožavam njegovo stvaralaštvo i on je jedan od najnevjerovatnijih tekstopisaca ikad, ali poslije izvjesnog vremena počelo je da mi smeta jer su ljudi to toliko forsirali i počeli da posmatraju moj rad kao svojevrstan omaž njemu. Vremenom to poređenje pada u zaborav. Mozda se moj zvuk promijenio, ili možda sada svi zvuče poput Tom Waits-a.
Izgleda kao da si fasciniran brojem 11? 11 saradnji, 11 albuma, album “Eleven saints” (“Jedanaest svetaca”), naziv projekta “Evelyn Evelyn” je očito igra riječi (11 – eleven) . Jednom si naveo da je to “za jedan više nego što se može pokazati prstima”. Ima li to neko dublje značenje?
Pa, 11 je zaista čudan broj…
Kad već pominjemo “Evelyn Evelyn”, ti i Amanda Palmer ste napravili veoma dobar album. Slušajući ga, kao da zaista vidimo sijamske blizance o kojima se govori u njemu. Hoće li biti nastavka te priče?
Ne vjerujem, ali radićemo nekoliko nastupa zajedno. A postoji i predivan strip iz dva dijela koji će izaći za izdavačku kuću Dark Horse Press u septembru. Crtač koji je radio omot tog albuma odradio je i čitav strip, i zaista je predivan.
Poslednji tvoj album izašao je 2007. godine. Kada ćemo čuti neke nove stvari?
Novi album zapravo izlazi za mjesec dana! To će biti live album. Na njemu će se naći 3 nove pjesme, neke obrade i gomila stvari sa mojih starijih albuma. Ljudi su me uvijek pitali zašto ne uradim live album, meni se ta ideja nikada nije dopadala ali mislim da je na kraju ispao zaista dhttp://mulj.net/wordpressadministrator/index.php?option=com_contentobro. Nadam se da će se svidjeti ljudima. Od 2007. iako nije bilo klasičnih solo izdanja sam izdao 4 albuma u saradnji sa drugim ljudima.
Imaš sopstvenu izdavačku kuću. Šta te je navelo da tako izdaješ svoje albume?
Oduvijek sam sebi pravim i štampam albume. Poslije nekih 6 ili 7 albuma, odlučio sam da osnujem sopstvenu, pravu izdavačku kuću.
Ti si jedan od onih umjetnika koji u velikoj mjeri uključuje publiku u svoje performanse. Je li se ikada dogodilo da publika ne odreaguje, to jest da ne želi da učestvuje?
Ne dešava se to često, gotovo nikada, ali je sve mnogo teže kada publika ne reaguje. Obično imam sreće, pa ljudi rado uzmu učešće u nastupu. Mislim da su raspoloženi da učestvuju zato što od njih tražim samo ono što i sami žele da rade – da pjevaju, grle se…
Možeš li izdvojiti jedan album iz svoje diskografije i reći :”ovaj je najbolji”?
To je zaista teško … Ne volim da razmišljam o tome i zaista ne preslušavam svoje albume. “Only Just Beginning” je vjerovatno ploča na koju sam najviše ponosan. Snimio sam je kada sam bio zaista u teškom periodu života i mislim da ona to iznosi na površinu… Dugo vremena mislio sam da je poslednja pjesma na tom albumu, “Coda”, najbolja stvar koju sam ikada napravio. Ali sada već nijesam tako siguran. Nije da se zaista izdvojila, ali ja i dalje zaista volim tu melodiju.
Imas li planove van muzičkog svijeta? Da li uopšte planiraš unaprijed, ili samo pustiš da stvari teku svojim tokom?
Radim na nekoliko projekata,mada su svi na neki način povezani sa muzikom. Sam radim dizajn svojih izdanja i internet prezentacija. Ponekad pišem kratke priče, u to ulažem puno energije. Uglavnom pravim planove, mada ponekad i dopustim da spontanost odigra svoju ulogu. To je sve teže kako godine prolaze, a čovjek se upliće u sve više stvari. Zapravo, sada odmaram posle brojnih godina putovanja u nadi da će nešto novo poceti da se dešava u mom životu ako mu pružim priliku.
Planiraš li dolazak u Evropu? Ex – Jugoslaviju? Crnu Goru?
Biću u Evropi od sredine avgusta do početka oktobra, i zaista se razmišljam da obiđem i Balkan. To bi bila moja prva posjeta tom dijelu svijeta, koji me je oduvijek privlačio.
Za kraj, reci mi šta bi bio Jason Webley da nije muzičar?
Ne znam, ali vjerovatno ne bi odgovarao na pitanja muzičkog portala iz Crne Gore!
razgovarao: Dragan Lučić