Ubacite Mejdenov „Final Frontier” u plejer. Izbacite ga sa gnušanjem i vratite mu se pošto nestanu sve misli koje su vam se narojile pri prvom gnušanju. Spoiler alert svim fanovima Mejdena koji su nekim čudom bili van planete Zemlje i nijesu znali da je album već dvije nedjelje u etru – ne očekujte novi „Flight of Icarus” ili „Powerslave”, ali očekujte jedan užasno ozbiljan album. Šta reći o petnaestom albumu hevi metal giganta, a da se nije znalo prije njegovog izlaska. Zaista samo je jedna činjenica koju mnogi fanovi niti su znali, niti očekivali. Ovo je dobar album. Naviknut da se albumi Iron Maidena lijepe za uši na prvo slušanje, uhvaćen spuštenog garda uvodnom „Satellite 15… Final Forntier” (tačnije prvom polovinom dotične pjesme) i uhu ajronsa njenim nepoznatim muzičkim igrarijama, kao i priličnom predvidljivošću Harrisovog stihoklepanja, nije ni čudo što se „Final Frontier” našao na polici tik uz „A Matter of Life & Death” koji je tamo pohranjen poslije par slušanja prije četiri godine. Realno je i svima poznato da bend koji iza sebe ima 35 godina staža, 15 studijskih i „ko više broji koliko” živih, butleg, b-side i best of kolekcija, ne može uraditi nešto epohalno. Najviše čemu se nada okoreli fan je da mu se bend ne zgadi novim albumom. I sam pisac ovih redova je za ovaj bend više puta tokom njegove istorije prizivao onu kultnu Youngovu i Cobainovu „Its better to burn out then to fade away”. Kada se ponovo vratite „Final Frontieru” bez malignih primisli, prvo što će vam zaokupiti pažnju je „Coming Home” u kome prekaljeni british steeleri vape, avaj za čim, za gordim Albionom. Ali, neka. „Coming Home” je upravo ono što je trebalo ovom albumu kako bi zaokupio pažnju slušaoca, a što, kako se čini, nije uspio, nesretno odabrani prvi singl sa albuma, pjesma „El Dorado”. Ostatak albuma čini devet numera koje se na prvu loptu čine kao pokušaji da se bend domogne onih visina koje je postizao ili sa epskim „Rime of the Ancient Mariner” i „Heaven Can Wait” ili sa onim kraćim i upečatljivijim kakve su se mogle naći u sada već središnjoj fazi rada ovog benda, na „7th Son…” ili „No Prayer for the Dying”. Istini je možda najbliža pretpostavka da su se Mejdeni pri radu na novim pjesmama vratili na izvor sa kojeg su pili u vrijeme prve labudove pjesme „Fear of the Dark” ili prve reinkarnacije „Brave New World”. To što se na sva zvona bruji o činjenici da je britanska šestorka spakovala najduži album u svojoj istoriji nema veze sa životom, niti govori o bilo kakvom (ne)kvalitetu ovog izdanja. Iako umotan u skafander svemirske lutalice, „Final Frontier” je album koji govori o ovome što se dešava u našem gravitacionom polju. Najslabija karika petnaestog studijskog ostvarenja je upravo taj tekstualni momenat za koji je kompletno zadužena nekadašnja zvijezda West Hama – Steve Harris. Ono o čemu Harris pjeva može stati u epski refren sa „Sedmog sina…” – „The Evil That Men Do…”. Šteta je da na ovakvom albumu, ne postoji ni trag kooperacije sa ostalim kompanjonima. Dickinsonova pomoć bi mu svakako dobro došla, jer njegova iskustva i vizije koje je donosio na par svojih solo projekata su ono što albumu koji ima predispozicije da postane često mjesto vraćanja svakog vjernog poklonika, su mogle „Final Frontier” izbaciti daleko van granica ustaljenih mejden šablona (na koje smo svi mi pomalo postali alergični). Ovih 76 minuta su svakako vrijedni ponovnog slušanja, a probajte i sami da se uvjerite zbog čega u muzičkim medijima novo ostvarenje Iron Maidena dobija minimalnu ocjenu 4 od 5 ili 8 od 10.
dl