Igor Todorović, među Novosađanima, a i šire poznatiji kao Zgro je od onih faca koje obilježavaju scenu jednog grada. U ovom slučaju Novog Sada, iz kojeg, kako kaže, “nije mnogo mrdao”.
Diplomirani je ekonomista, a danas je zaposlen kao programski producent u Studentskom kulturnom centru Novog Sada. Koautor je muzičke antologije “Novosadska pank verzija”. Jedan dio svog života proveo je u novosadskim bendovima. Bio je u bendu Buka za decu, a potom je došao je na mjesto originalnog pjevača grupe No Speed Limit. Danas je Zgro jedan od onih koji pokreću scenu na drugačiji način. Uhvatili smo ga između To Be Punk festa i novog izdanja Exita i popričali sa njim o panku, Novom Sadu, Exitu, fudbalu, fanzinima.
Završen je još jedan To be punk fest u Novom Sadu. Reci mi kako si zadovoljan desetim izdanjem i šta je ključ da se produži njegov život?
Pre deset godina nije nam bilo ni na kraj pameti da će festival toliko trajati. Obzirom na sve okolnosti, generalno lošu finansijsku situaciju u zemlji, i sve uži krug ljudi koji imaju veze sa punkom, moramo biti zadovoljni. Da smo i ovaj put uradili dobar festival najbolje govore reakcije bendova, pre svih GBH, Newtown Neurotcs, Exploding Head Syndrom koji su se javili bukvalno narednog dana po odlasku iz Novog Sada, prepuni utisaka i oduševljeni kompletnim boravkom kod nas. Ključ za dugovečnost je to što je TBP festival na kojem ne može da se zaradi već se sve radi i opstaje iz čistog entuzijazma i ljubavi.
Veliki si borac za punk i hc subkulturu uopšte. Autor si, nekada si bio aktivan u bendu, sada kroz institucije, takođe si veliki fan i sakupljač memorabilija engleskog fudbala. Kada bi svi imali takvu pasiju prema tome što rade mislim da bi i država a ne samo pank bio moćan. Svjedoci smo bili recimo Rockaway lake festa u Beogradu koji je bio fenomenalan, a koji je propao. Šta je po tvom mišljenju problem danas?
Delom sam na ovo odgovorio u prethodnom pitanju. Definitivno je problem u novcu jer publika kod nas ne može da plati ulaznicu za bilo koji koncert po ceni kakva je bilo gde preko granice. Ljudi na ovim prostorima jedva sastavljaju kraj s krajem, malo je onih kojima pretekne para da mogu da odu na koncert, kupe majicu, ploču ili disk ili da plate probu, nove žice, činele, snimanje u studiju… Sjajno je što novosadski SKC, u kojem sam zaposlen od 2009. godine, već dugi niz godina bukvalno služi kao odskočna daska i ozbiljna podrška alternativnim umetnicima. Tu ne mislim samo na bendove, iako je činjenica da je upravo većina lokalnih punk bendova objavila album baš u izdanju SKCNS, bila angažovana na svirkama ili festivalima u organizaciji SKC-a. Još kao klinac pasionirano sam ušao u sve… Bez muke i truda uspeha nema, to je činjenica. Bitno je davati i biti iskren u svemu, rezultat će doći, jer nije baš sve u novcu.
Što se tiče Rockaway Lake Festa mogu slobodno da kažem da je to bio najbolje organizovan, koncipiran i upakovan festival, na sjajnoj lokaciji, sa fenomenalnim ljudima u organizaciji… Nažalost spletom raznih okolnosti, organizatori su prilično kasno počeli da najavljuju jedan tako ozbiljan događaj… Veliki broj stranaca kojima je definitivno tada bilo mesto na festu, saznali su kasno da se on uopšte i dešava. Na sve to namestio se verovatno najhladniji junski dan od kad se meri temperatura, imali smo novembarski kišni dan krajem juna… Užas! Mogu samo da kažem da mi je izuzetno krivo što je Rockaway Lake Fest doživeo samo jedno izdanje.
Da li vidiš određene podjele na rokenrol sceni. Političke, međugradske, žanrovske, klupske? Kako se sa tim boriti?
Podela je više nego ikad, bar mi tako deluje, a kako se boriti protiv toga nemam ideju, jednostavno drugo je vreme danas… Ne možeš nekoga naterati da ide na silu na nešto, na koncert benda koji ga ne zanima. Kad sam bio klinac krajem 80ih i do polovine 90ih novosadska scena je bila drugačija, jedinstvena… Vodili smo se logikom, ako ja odem na svirku benda čija mi muzika i nije omiljena, taj će onda uzvratiti sutra kad ja budem na bini… Tako su bez problema na svirkama Korozije koja je peglala garažni rokenrol u prvim redovima bili klinci koji nisu slušali taj fazon već punk i HC i metal… Toga danas nema. Samo u Novom Sadu postoji nekoliko ekipa koje retko odlaze na koncerte, izvan svog kruga, koje organizuje neko drugi. S druge strane, u ono vreme bio je poprilično veliki rivalitet između NS i Bg punk scene, a toga danas recimo nema.
Rekorder si po broju odlazaka na čuveni Rebellion fest u Blekpulu. Reci mi iz prve ruke kako jedan festival funkcioniše tamo, i šta mi možemo da implementiramo od njih kod nas?
Nisam rekorder, ima još ljudi odavde koji su bili bar toliko puta koliko i ja… Propustio sam dva, tri izdanja od 2006. kada se festival vratio iz Morecambea u Blackpool. Odeš tamo i ne bude ti dobro kad shvatiš kako stvari u uređenom društvu mogu da funkcionišu na jednom punk festivalu. Nema namrštenih redara, svi su nasmejani, prosto da ne veruješ da 10-15.000 ljudi, mahom dobro pijanih, na jednom mestu, ne naprave ni jedan jedini incident. Obezbeđenje te bez problema pusti da uđeš na festival sa svojim sendvičem, flašicom vode ili konzervom piva… Jbg, ti si to platio, nema pravo da ti se oduzima ili prosipa a činjenica je da ćeš sledeće piće ili klopu kupiti upravo na šanku ili u baru festivala. Na šanku su poslagani bokali vode za piće i plastične čaše, dakle voda se ne naplaćuje… Osim toga festival konstantno raste i jednostavno mi je teško da nađem sličan bilo gde i u Evropi a ne na našim prostorima.
Pank I Egzit fest? U dobroj mjeri se nastavlja underground priča. No uvijek se sjetim koncerta Ateista prije Bad religion kada je Radule rekao: “Poštovani Englezi, jako mi je drago što vas vidim, što ste se okupili da se bahatite ovde i što vas ima više od 500. Sad imamo vize i kad dodjemo tamo u Blekpul vratićemo duplo…
Explosive stage je u poslednjih par godina bukvalno izrastao u festival unutar festivala gde se odabir i koncept line upa pažljivo sklapa dobrih osam do deset meseci. Već od septembra meseca kreću pregovori i bukiranje bendova za naredno izdanje festivala što je prouzrokovalo da je ove godine Explosive bina prva zaključila kompletan line up. Trudimo se da svaki put dovedemo neko ime koje ranije nismo imali prilike da vidimo kod nas. Tokom dana kada će na bini preovlađivati metal zvuk imaćemo prilike da vidimo sjajne Black Dahlia Murder, Full Of Hell, Thell Barrio, Destruction, Samael…
Definitivno sam ponosan na to što ćemo ugostiti Ratos De Porao ali i Angelic Upstarts, First Blood, Discharge… s druge strane skrećem pažnju svima da dođu na vreme jer će program na Explosiveu biti bogat od početka večeri… Ugostićemo ove godine sjajan melodični engleski HC-punk bend Darko potom nevrovatan UK sastav Wonk Unit koji je u Britaniji pravi live party bend, zatim američki White Christ, francuski hardcore bend In Other Climes, ali i regionalne/domaće Sentence, Lazarath, Become As One, Fiskalni račun…
S druge strane, Future Shock bina je suvo zlato festivala… Na njoj će nastupiti 30tak “malih” bendova sa konkursa i itekako će imati šta da ponudi publici koja voli gitarski zvuk. Takođe i Fusion će ponovo ugostiti jedno veliko svetsko punk ime… prošle godine smo imali odličan nastup Cock Sparrera a ovaj put, druge festivalske večeri, imaćemo tu čast da vidimo The Damned… gledao sam ih sedam, osam puta… tvrdim da su najkvalitetniji živi punk/rock bend iz cele te matore garniture… klasa iznad svih.
Kroz određena reizdanja vratilo se i fanzinaštvo, počeo je i Out of darkness. Kako gledaš na taj aspekt rada?
Fanzini su neizostavni deo punk/HC subkulture. Od svog prvog odlaska na svirku ja sam počeo da zapisujem utiske, a to radim i dan danas… Ceo život nešto skupljam, seckam, lepim, pišem… Tako se sasvim spontano dogodila Savina i moja knjiga na koju se nadovezalo još nekoliko zanimljivih izdanja. Po ugledu na brojne slične primere širom sveta, pre pet godina inicirao sam objavljivanje zbirke fanzina Bolji život koji je u vreme SFRJ bio među top tri fanzina u zemlji. Par godina kasnije pojavila se zbirka Tri drugara koji je opet, u svoje vreme, predstavljao ozbiljan domaći fanzin.
Out Of The Darkness je krenuo kao web portal… nas nekoliko prenosili smo utiske sa koncerata koje smo odgledali ili predstavili neko novo izdanje, proširili neku vest… ništa pretenciozno. Prošle godine na Rebellion Festivalu video sam brdo novih fanzina na štandovima i tada mi je sinula ideja da uradim Out Of The Darkness pilot broj… Od materijala skupljenog za sajt ubrzo smo došli do štampanog primerka. Pola godine kasnije, tačnije krajem maja, uoči To Be Punk festivala pojavio se i drugi broj. Ne mogu da tvrdim ali nisam siguran da u Srbiji trenutno postoji više fanzina nego što se može izbrojati prstima jedne ruke, ako ih je i toliko. Nadam se da ćemo na taj način podstaknuti mlađe generacije da se late posla i urade nešto svoje.
Ljudi koji su u bilo kojoj rokenrol priči često se vraćaju u prošlost, pa čak i 90-te kad je rokenrola bilo na kašicicu. Koliko danas hiper produkcija odbija mlade ljude od rokenrola? I šta misliš da je ključ povratka panka i rokenrola u klubove, jer danas praktično svaki grad ima ljetnji festival?
Svako vreme ima svoje prednosti i mane… Nekada smo jednu kasetu vrteli mesecima, dok se ne bi izlizala, nismo patili od produkcije, od kvalitetnog snimka, bitno je bilo da nam se nešto svidi i da nas ponese emocija. Često se novim albumom smatralo izdanje staro i godinu dana. Danas je sve drugačije, klinci jednostavno nemaju naviku ni vremena da preslušavaju albume, čitave opuse bendova… singl, dva preko neta, dovoljno im je. Meni je iskreno drago što su se vinili vratili u punom sjaju. Prošle godine u Britaniji prodato je više vinila nego diskova. Ima nade, nije sve još upropašteno.
Besplatni koncerti na trgovima i veliki festivali u mnogome su ubili klupsku scenu. Pojedinim domaćim bendovima upravo takvi događaji drže cenu. Znam gomilu primera gde bend dobija bez problema dve do tri hiljade evra za jedan festivalski nastup a sa druge strane ne sme da napravi solo koncert u klubu godinama jer zna da neće prodati više od 200 ulaznica te će tako sebi spustiti cifru za dva do tri puta. Tu su vrednosti pobrkane totalno.
Brojni moji sugrađani zahvaljuju upravo takvim festivalima (mislim konkretno na Ritam Evrope) što su imali prilike da besplatno gledaju neka velika svetska imena koja drugačije ne bi mogla da dođu u Srbiju. Tu pre svih mislim na Adicts, The Damned, ali i Laibach, Ruts DC i slične.
Pamtiš neka bolja vremena kada je fubal u pitanju. Kako gledaš na to danas?
Stanje u državi ogleda se kroz stanje u domaćem fudbalu… Moj problem je što sam ja sve to zavoleo još onda, početkom 80ih i što ne mogu bez fudbala. Tri decenije sam redovan na stadionima sa urednom sezonskom kartom. Naravno, upijam engleski fudbal i dalje. U Premier ligi je previše novca, ali sve od Championshipa na niže je suvi kvalitet i iskren fudbal! I to je sve što pratim, ne zanimaju me Španci, Italijani, Nemci, Rusi, Lige šampiona, reprezentacija, svetska i evropska prvenstva… dakle samo klub za koji navijam i Englezi.
Reci mi top 5 pank, hc bendova i albuma za tebe, i top 5 fudbalskih utakmica koje si odgledao.
Izuzetno mi je teško da izdvojim pet najboljih albuma pošto sam tokom tri decenije koliko sam u punk/HC-u toliko toga provukao kroz uši… Morala bi malo uža klasifikacija da se desi da bih nabrojao samo pet albuma… Recimo, Novi Sad, od bendova koje sam imao prilike da gledam: Provokacija, Mitesers, Proleće, Vrisak generacije, Blitzrkieg. Pet aktuelnih bili bi: First Flame, Become As One, Lazarath, Ground Zero, Shoplifters. Pet koje nisam imao prilike da vidim: 2MM (originalni sastav iz 1983-83), Pekinška patka (iz rane faze), Kontra Ritam, La Strada, Kapetan Leshi (gledao sam ih samo jednom).
Kada bih krenuo da ređam strane bendove sigurno bi se u top deset našli i Dag Nasty i Cro Mags i Cock Sparrer, sva tri potpuno drugačija a svi iz punk/HC priče… Od novijih, aktulenih bendova legli su mi: Warsong, Night Birds, Red Dons, Night Fever, Bishops Green, Turnstile…
Pet fudbalskih utakmica na kojima sam bio… hm… da izostavim klub za koji navijam recimo da ću ovih pet pamtiti za ceo život:
1987. Jugoslavija – Engleska 1-4,
1989. Vojvodina – Crvena zvezda 3-1,
1990. Željezničar – Sarajevo 1-1,
2002. Coventry – Millwall 0-1,
2006. MUFC – Wigan 4-0 u Karidfu, finale Liga kupa
Da li imaš neke nove projekte da nam najaviš, za koje ljudi tek treba da čuju?
Nedavno je u Novom Sadu pokrenuta fabrika vinila, da, da dobro ste čuli, fabrika vinila… Želja mi je da kompletno izdavaštvo sa diskova prebacimo na vinile… videćemo koliko će to uopšte imati smisla kod nas.
Hvala puno za intervju. Pozdrav iz Crne Gore!
Hvala i vama, držite se… punk u CG je čista egzotika i pravi entuzijazam. Svaka vam čast! Nedavno sam upoznao devojku iz Podgorice koja sluša HC i živi straight edge život… Bila je jedina u gradu pa joj nije preostalo ništa drugo nego da se odseli i dovuče do Novog Sada…
Pozdrav svima, vidimo se prvom prilikom… i pozdravite mi Bratonožiće ako vas put nanese kroz taj kraj!
Razgovarao: ĐorđepunX