Igor Bašin je jedan od onih neumornih ljudi bez kojih ne može funkcionisati scena jednog grada ili države. U ovom slučaju Slovenije. Muzičar, hroničar, urednik muzičkih emisija, pisac knjige Novi Rock, Igor je i scenarista tri dokumentarna filma od koji ćemo nagrađivani LP Buldožer – Pljuni istini u oči imati prilike da vidim na Rokumentarnim danima. Njegovo prikazivanje je planirano u suboru, devetog juna. Nakon toga na tribini “Muzika na filmu” jedan od gosti biće upravo naš sagovornik.
Muzika Slovenije je ranijih godina bila prva spona sa zapadnim uticajima na ovim prostorima. Kao hroničar, kako Vam taj period danas izgleda?
Kao prošlo stoljeće. Kao nešto što je bilo i prošlo, a iz toga možemo puno toga naučiti, ne samo o prošlosti, nego i o sadašnjosti. Aktualna zbivanja su tako ili drugačije povezana sa prošlošću. Istorija nas puno toga uči, drugo pitanje je da li smo toliko dobri đaci da to znamo koristiti za vreme svog života. Moram još dodati da mi smeta favoriziranje nekih doba, da o simplifikaciji i retuširanju istorije ne pričam.
Pankrti, Buldožer, Laibach… čini se da se za kratak period javio veliki broj bendova koji su obilježili ne samo bivšu Jugoslaviju, nego i Evropu. Šta je po vama bila inicijalna kapisla?
„Sex, drugs and rock’n’roll!“
https://www.youtube.com/watch?v=sfp8xrNAS6I
U vašoj knjizi Novi Rock ste zabilježili jedan veliki period muzike u Ljubljani. Šta Vas je pokrenulo na pisanje knjige i ima li nekog nastavka?
Krajem 1990 godina sam konačno stigao na tačku da diplomiram na faksu i za temu diplome sam izabrao festival Novi rock koji se održavao od 1981. godine u Ljubljani i koji je bio važan za afirmaciju novih alternativnih domaćih rock grupa i uopšte novih muzika i trendova. Diplomirao sam 2000, nekoliko meseci kasnije desio se zadnji Novi rock. Za objavu knjige sam se odlučio iz više razloga, od toga da nisam želeo da moj rad skuplja prašinu na polici biblioteke faksa do najbitnijeg da je priča o jako važnom festivalu objavljena i dostupna tako onima koji smo odrasli sa festivalom kao i budučim generacijama.
Ako bi mogli porediti, kakva je danas slovenačka scena u odnosu na to vrijeme?
„Novo vrijeme isto sranje.“ Šalu na stranu. Po stvaralačkom potencialu i masi grupa današnja scena ne odstupa puno od tadašnje scene, čak bi rekao da je vitalnija. Ali su se bitno promenile neke druge stvari i to na loše. Posebice to važi za medije koji propuštaju i jako slabo pokrivaju različita dešavanja na samoj sceni. Kritika je skoro mrtva, sve manje odnosno nema profiliranih emisija tako na radiu kao i na TV. Dovoljno je da na primer usporedimo novine tadašnjeg i današnjeg vremena i brzo ćemo otkriti kako loše stojimo danas u usporedbi sa tadašnjim sadržajima. Zanimljivo je sledeće, ako su za vreme socializma zabranili neku pesmu ili čak bend, njegova je reputacija narasla, a danas, u tako zvanoj demokratiji, ništa nije zabranjeno ali je puno toga potpuno ignorirano u medijima,
što znači da te nema nigde. Šta je gore, zabrana ili ignoranca?
U jednom intervjuu sam našao na podatak da ste još dok ste živjeli u Rusiji (SSSSR-u) došli u dodir sa pankom. Kako je to izgledalo?
Od 1978 do 1984 sam živeo sa ocem i majkom u Moskvi gde sam završio osnovnu školu. Na pank nisam naleteo u SSSR. U toj priči ima jako važnu ulogu moj osam godina stariji brat Borut koji je skupljao ploče i koji me na neki način zatrovao sa muzikom i uvalio u celu priču. On nije živeo sa nama u Moskvi, nego je studirao u Ljubljani. I kad sam dolazio na raspust on mi je uvek davao kasete i ploče koje sam onda slušao u Moskvi. Bilo je to svačega, ali baš pank je mene uhvatio svom energijom, provokacijom i snagom. Kad smo se vratili iz Moskve sve je krenulo u pravcu kojim sam dogurao do danas.
Vremena su se promijenila. Da li je moguće da se u današnje vrijeme pojavi neko poput Slušaj najglasnije i sličnih nezavisnih izdavača?
Mislim da može ali u drugom kontekstu kojeg više ili manje definira internet i nove tehnologije.
Svakako da scena ne bi mogla postojati bez izdavača. Danas se situacija znatno promijenila. Tu je internet sa svim svojim vrlinama i manama. Šta mislite o oniline izdavaštvu, streaming servisima i ostalim načinima na kojima većina scena danas počiva?
Meni je ta dostupnost super, ali moram reći da ima i loših strana. Problem današnjeg vremena je to da nam je sve dostupno. I ako imaš sve, u stvari nemaš ništa. Još jedan problem je odsustvo nekih krediblinih arbitra i filtera. Puno ima piara i favoriziranja, puno se gradi na algoritmovima. Za otkrivanje novih zanimljivih imena moraš sam pronači dobre kanale.
Bavio si se i organizacijom koncerata. Šta ti je ostalo najviše u pamćenju i možeš li približiti čitaocima koliko je to težak ili možda lak posao?
Puno toga je ostalo u jako dobrom pamćenju. Imao sam tu sreću da sam sreo neverovatne i fantastične ljude. Ok, bilo je i nekih frajera za koje ne bi gubio vreme na ovom mestu. U samom tom poslu ima puno zabave, veselja i prijateljstva, ali treba imati i puno živaca. Kako god okrenuo, celo si vreme u riziku. Kad danas posmatram muzički biznis jako mi je drago što nisam više u tome, jer ima previše uljeza i svemogućih kadrova koji puno više oduzimaju nego daju i koji muziku shvaćaju kao goli biznis. Ali na sreću ima uvek tih pravih koji rizikuju svoj život za muziku i prijateljstvo.
Iza sebe imaš i muzički materijal. Reci nam nešto o tome.
Ha, bio sam u bendu Štirje pravi dedci. Radili smo od cca 1997 do 2002-3. Pred kraj smo izdali CD Poper. Odradili smo puno koncerta. Puno su nam pomogli 2227, svirali smo u glavnom po Sloveniji i par koncerta u Hrvatskoj. Jedan od vrhunaca je bo sigurno nastup sa Fugazi v Ljubljani. Od četvorice u bendu smo bili troje (bivši) muzički urednici Radia Študent, pevač Boris, gitarista Manček i ja. Basist Boštjan je danas muzičko najaktivniji od nas, svira po različitim grupama.
https://www.youtube.com/watch?v=WvPEbbr4824
Prije dobrih 12 godina učestvovao si u radu na dokumentarcu o Pankrtima. Kako je tekla ta priča?
Od 2000 do 2005 sam bio urednik muzičke emisije na TV Slovenija. Između ostalog sam birao i muzičke dokumentarce i snimke koncerta. Sa ekipom smo napravili par TV dokumentaraca i tamo sam između ostalih upoznao režisera Igora Zupeta. Kad sam otišao sa TV, mi smo zajedno pokrenuli ideju o serijalu LP filmova o bitnim domaćim rock albumima. I za prvog sam izabrao Dolgcajt od grupe Pankrti.
https://www.youtube.com/watch?v=8SvTqPhBP1w
Danas je to prva od tri epizode zanimljivog serijala Music is the Art of Time. Kako je došlo do nastanka serijala?
Naslov serijala smo pokupili za vreme snimanja Pankrta na jednom ljubljanskom mostu, na kojem je bio grafit „Glasba je časovna umetnost“. Naš LP film je na neki način formatirani serijal. Naime, kroz celi film se odvrti ploča od početka do kraja i preko toga ide priča o samom albumu, kako je nastao, u kakvoj društvenoj situaciji je bio objavljen itd.. Muzika sa ploče je celo vreme tu i ona daje celo vreme ritam i brine za tempo same priče u filmu. Ima tu i malo fetišizma do vinila.
U Crnoj Gori će premijerno biti prikazan film o legendarnom albumu Buldožera „Pljuni istini u oči“. Šta za vas predstavlja taj album?
To je jako bitna ploča jugoslovenskog rocka. Sami Buldožer su bili jako važan bend za sve ono što se desilo krajem 1970 godina sa punkom i novim valom. Sama ploča Pljuni istini u oči je više nego samo ploča. Omot ploče je napravljen u stilu novina i tamo se mogu naći brojni štosovi, neki su aktualni još danas. Kroz rad na tom filmu sam odkrio brojne detajle koji mi pomažu bolje razumeti šta se danas dešava. Mislim da sva ta politička nekorektnost koja je išla uz Buldožer danas nam u Sloveniji još kako fali.
Kada nam stiže treća epizoda i da li već ima materijala za sledeću?
Treća epizoda stiže odmah posle mog povratka iz Nikšića, naime 12. juna će biti u Ljubljani premiera LP filma o prvom albumu Laibach izdanog u Jugoslaviji 1985. Ima ideja za sledeće, ali o tom potom.
Na čemu trenutno radite?
U LP filmove nismo nikako mogli uključiti sve dobre izjave i priče naših aktera, tako je puno jako zanimljivog materijala ostalo neobjavljenog. I sada radim na tome da za svaku ploču posebice sastavim priču po principu „oral history“ i uključim sve te dobre izjave i priče koje će biti zanimljive i za ostale, tako za fanove kao i za hroničare i istraživače. Uz to razmišljam o objavi izabranih mojih kolumna koje sam pet godina objavljivao u časopisu Dnevnik. Uz tekuće projekte imam još drugih ideja.
Razgovarao: Dragan Lučić