Šta je donio razlaz grupe Blok aut, da li je do danas popunjena ta velika praznina na našoj sceni, da li uopšte postoji mogućnost da se ona popuni aktivnostima ,,zaraćenih” strana…
Kada je u septembru 2013. godine Nikola Vranjković napustio bend, povela se jedna zaista živa rasprava u kojoj su učestvovali i rok kritičari, ali i ljudi na društvenim mrežama koji su bili zainteresovani za ono što se dešava u jednom od najboljih bendova u istoriji rokenrola na ovim prostorima. Paradoksalno, ali ta rasprava je u neku ruku bila i ohrabrenje i signal da je rokenrol tu, da se vraća na svoje, jer smo poslije duže vremena imali otvorenu polemiku o jednoj temi u čijem je fokusu rok bend, kao, naprimjer, osamdesetih kada su akteri tih sporova bili najveći, od Azre do Idola. Negdje sam tada zapisao da se odavno nijesu tako žustro ispotezali argumenti ,,za” i protiv” povodom jednog događaja, a da on nije vezan za politiku ili istoriju. Naravno, to nam govori o samoj važnosti Blok auta, njegovoj težini i uticaju na čitavu scenu. Sve se, između njih samih, uz povremene packe, ipak riješilo u određenoj tišini, ali… Samo neko naivan bi odustao od nasleđa Blok auta, i od samog trenutka kada je svako otišao na svoju stranu do danas imamo pokušaje sa pokuša održati kontinuitet.
Da ne bi ovo ličilo na pretraživanje po zgarištima, važno je istaći neke činjenice. Dio Blok auta predvođen Mitom Jovančićem osnovao je grupu Čovek Vuk. U intervjuu koji je izašao nakon objavljivanja njihovog albuma ,,Crna kutija”, Mita je kazao da se tu radi o ,,pobjedi istine” i poručio ,,da ima preživjelih”, očigledno aludirajući na razdoblje vezano za Blok aut, svjesno asocirajući publiku da su oni taj kontinuitet, što je potpuno legitimno, a može da ima i komercijalni efekat. Međutim, da li je to do kraja tačno? Čovek Vuk se na ovom albumu trudio da prizove atmosferu koju je sobom nosio Blok aut, da obilježi tu teritoriju, da podsjeti publiku na tu emociju. Utisak je da je od svega toga ostalo samo ono ,,podsjeti”, jer, iako se radi o solidnom albumu, nema tu one snage i dominacije koja je krasila Blok aut. Iako s vremena na vrijeme bljecne ONO, sve je nekako usiljeno i na prosjeku. Ne bih da pravim neukusna poređenje, ali kao da slušam ,,Full Circle’’ grupe The Doors, a nigdje onoga koji je bio suština. Čovek Vuk očigledno ima kvalitet, ali za čitavu scenu bi bilo mnogo bolje da, u svakom pogledu, zauzmu svoj kurs i bez osvrtanja krenu svojim putem. To bi bio najbolji epilog, jer je Nikola Vranjković bio previše jak ,,igrač” u toj kombinaciji da bi se njegov nedostatak mogao tek tako premostiti. ,,Previše” je od njega zavisilo, za njega se vežu ,,magistralni’’ albumi Blok auta – ,,Godine sirotinjske zabave’’, ’’San koji srećan sanjaš sam’’ i ,,Ako imaš s kim i gde’’. Sve pjesme sa ovih albuma stvaralački je na svojim leđima ponio Vranjković, a radi se o ,,gomili’’ kvaliteta koji je ovaj bend ispozicionirao u sami vrh, a Vranjkovića među najznačajnije i najplodnije autore naše muzike, koji je, btw, i tokom rada u bendu izdao sjajni solo album ,,Zaovdeilizaponeti’’. Naravno, ni Nikola Vranjković nije kompletan Blok aut, ali je on ipak bio njegova pokretačka snaga, ”ideolog” i tačka oko koje bi, ako uopšte postoji ta ideja, moglo da se napravi novo razdoblje benda.
Dakle Čovek Vuk je ostao u nezgodnoj poziciji da nešto dokazuje, dok je Vranjković u situaciji da nastavi. Svakako je za obje strane bio ,,krvav’’ posao da tokom devedesetih stvore bend koji je dosegao autorsku i svaku drugu snagu onih koji su djelovali osamdesetih, a u nekim segmentima da odu i dalje. Šteta je nanesena, ali bi bila još veća ako bi se misija prekinula, ili ako bi pokušao da je preuzme neko ko je ne može adekvatno nastaviti.
Jole