Bliži se kraj godine, 14. u ovom milenijumu. Lagano se sumiraju rezultati u različitim branšama. Neko je zadovoljan, neko može bolje, neko ne, neko nema kud gore itd. Ipak, kad je u pitanju muzička scena, alternativna (i svaka druga) kultura u Crnoj Gori, treba ostaviti još ova dva mjeseca, do kraja godine, ne bi li se desili neki noviteti. Ali, sve i da ih bude, jasno je da se stvari i cjelokupan utisak, značajnije, ne mogu promijeniti. Par albuma, singlova, spotova, po neki koncert (naglašavam: govorim o crnogorskim izvođačima!), i to je to. Više nego skromno.
Ipak, u državi u kojoj je najveći nivo društvene i kulturne svijesti sveden na nivo gledanja i prepričavanja turskih serija, onda i ovo što imamo i nije tako loše. O „najezdi”, svakojakih, polugolih „pevaljki”, talk show-a, Grandova i Pinkova da i ne govorim, na to smo svi oguglali. Oguglali jesmo, ali ono što nijesmo smjeli, je da to prihvatimo. I pored svega navedenog ima i nas koji se ne mirimo sa „svim ovim čudom”, ali, kao što je opšte poznato, mi „mali ljudi”, jednostavno, ne možemo ništa sami učiniti, jer je kao u svemu, i u ovom slučaju potrebna podrška s vrha. Takvih, koji su spremni da pomognu da se konačno ovom kulturnom, društvenom i svakom drugom posrtanju stane na kraj, u vrhu je malo, skoro da ih i nema. Sjećam se nekadašnjeg premijera, sadašnjeg ministra u MVPEI, kako je, s ponosom, u jednom intervjuu, na jednoj televiziji u BiH, govorio kako je, upravo on, jedini roker u Vladi Crne Gore i kako su mu „Guns-i” omiljeni bend. Ipak, što je on, kao takav za kakvog se i predstavlja, uradio, da makar podigne tu kulturu na jedan veći nivo? – Nije uradio ništa, išao je po Beogradu i drugim gradovima regiona da sluša Metallica-u, Iron Maiden-a itd. A eto, mogao je makar taj svoj „autoritet” založit, pa da neki od tih bendova čujemo i vidimo u Crnoj Gori. Al’ o’kle, ništa ni od toga… Vidim ja, brzo se zaboraviše Rolling Stones-i…
Kad je opšte stanje u Crnoj Gori definisano, da se vratim na konkretnu priču. Ipak, i pored ocjene o skromnom učinku crnogorske muzičke scene (prije svega, mislim na neku pop-rock i alternativnu scenu), nije da se baš ništa ne radi. Tu su novi albumi DST-a, Pankreasa (kad je u pitanju rock), grupe Baltazar (džez), takođe, Sivilo, Džej Džej Okoča, Random i, naravno, Who See imaju nove albume (hip hop). Posebno se izdvaja album klape Who See. U pitanju je, još jedan, vrhunski produkt, bokeljskog dua, poslije albuma „Krš i drača”, pod nazivom „Nemam ti kad”. Album je dobio pozitivne kritike, a pjesme i spotovi sa ovog albuma već obaraju rekorde na regionalnim top listama (uspjeh spota za naslovnu numeru „Nemam ti kad”, na kom je radila sjajna ekipa, svima nam je dobro poznat, ranije „Dinamida”, a sad i „Đe se kupaš?”). Stvorena je i prva rock opera u Crnoj Gori, autora Aleksandra Bogdanovića, pod nazivom „Divno doba”. Svakako, treba spomenuti i to što je među rijetkim, odabranim za učešće na najvećem džez okupljanju u New Yorku, boje Crne Gore branio Vladimir Maraš & Band! Dakle, to je ono najznačajnije što se, do ovog trenutka, dešavalo na crnogorskoj muzičkoj sceni. Naravno, ovo ne treba zanemarivati i na taj način „ubijati” zdrave projekte u startu, ali isto tako je veoma bitno konstatovati da, za postojanje ozbiljne scene, je potrebno više. Ali, gore pomenuto, stanje u državi, te nedostatak finansija, su objektivni razlozi koji opravdavaju trenutno stanje na muzičkoj sceni.
Kad nema finansija za albume, rade se singlovi, spotovi, a takav rad, zajedno sa pojavom sve većeg broja mladih, neafirmisanih, autorskih bendova, jasno ukazuje da potencijala u svakom gradu ima. Kad je u pitanju ono što nas očekuje, u narednom periodu, i ono što nas sve raduje, to je, na neki način, povratak na muzičku scenu nikšićkog kantautora Miladina Šobića, od koga, uskoro, stižu dva, njegova, ranije objavljena albuma (ranije samo na pločama i kasetama), ovog puta na cd-u. Krajem prošle godine, alternativna, multimedijalna organizacija The Books Of Knjige je objavila singl i spot, pod nazivom „Svuda oko tebe”, a u narednom periodu, pored objavljivanja singlova, možemo očekivati i aktiviranje po pitanju igranog segmenta njihovog stvaralaštva (film „Slučajevi pravde”), pored, već legendarne, radijske emisije. A ono što svi očekujemo, je konačno „buđenje iz zimskog sna” najbolje crnogorske pop-rock grupe – grupe Perper. Crnogorski Rolling Stones-i su posljednji album „Tragovi” izdali 2008. godine. Nakon novogodišnjeg koncerta u Budvi, najvaljen je singl koji bi prethodio novom albumu, ali od toga, za sad, nema ništa. Pominju se nove stvari i veliki povratak Rada Rapida, kao i novi album Autogenog treninga.
Dok željno išćekujemo nove stvari, Nova godina se, lagano, primiče i već sad je gotovo izvjesno da ćemo imati „najezdu” turbo-folk zvijezda i zvjezdica, kao i zvijezda hrvatske estrade, u gotovo svim gradovima Crne Gore (na trgovima, u hotelima, diskotekama, restoranima…, i đe sve ne), a po ustaljenoj matrici ponašanja crnogorskih bendova te noći neće bit ni na vidiku! Jer, za Boga, vazda je bolje ono sa strane, no iz sopstvene kuće! Ada… U jednoj od, gore pomenutih, rečenica, napisah „u gotovo svim gradovima Crne Gore”, jer više od jedne decenije Glavni grad ne organizuje doček Nove godine, pa bi to mogao bit i jedan od domaćih zadataka novom nam gradonačelniku. Znači, doček Nove godine u Podgorici, ne mora Trg, može i stadion malih sportova, sa normalnim bendovima. Bez kiča i šunda, molim! Toga imamo na pretek tokom cijele godine! N’o, ne treba se previše nadat… Ah, što ćemo?!
U međuvremenu, Crna Gora, polako ali sigurno, postaje zemlja festivala. Ideja ne fali. Za neki početak i za dalji razvoj, sve je to na jednom dosta solidnom nivou. Ipak, ono što po malo smeta je veliki broj tzv. DJ –eva i ostalih koji forsiraju kompjuterizovanu, instant muziku. Nesporno, ima publike u Crnoj Gori i za tako nešto, al’ što je mnogo – mnogo je. Pa, da krenemo redom. Imali smo jako dobar jazz-soul festival u Ulcinju – Southern Soul, Spring Break u Budvi, Sea Rock u Kotoru, na Cetinju – Royal Music Fest, a uskoro i EX-YU festival, u Podgorici smo imali hip-hop festival Asfaltiranje i par sjajnih koncerata u okviru manifestacije Podgoričko ljeto 2014. Održano je i prvo izdanje Obala Fest-a, u Danilovgradu. U Nikšiću, nikad bolji, Bedem Fest, i još par festivala na sjeveru države, na koje se može ozbiljnije računati u budućnosti. Kao negativan primjer, kad su u pitanju festivali, izdvajam neodržavanje, sad već kultne Cucke Jeke, kao i poslije prošlogodišnjeg otkazivanja Manu Chao-a, „slobodan pad” ponosa Nikšića – Lake Fest-a, kome je, u mnogome, doprinijelo i ponavljane, velikog broja, izvođača, sa prethodnih izdanja festivala, ali i pojavljivanje nekog mekšeg i komercijalnijeg zvuka, koji je npr. sa sobom donio Gibonni. Kraj priče o festivalima rezervisan je za najljepšu priču ovog ljeta – Sea Dance Festival. Održan u Budvi, na Jazu, Sea Dance je donio vrhunski trodnevni ugođaj, na sjajnoj lokaciji, uz mnoštvo dobrih domaćih, regionalnih i ino zvijezda. Između ostalih, nastupili su i The Books Of Knjige, Rambo Amadeus and Two Vinnetous, Neno Belan i Fiumensi, Massimo, Jamiroquai, Underworld, Who See, Bad Copy, Darkwood Dub, Autogeni Trening itd. Festival je prepoznat i nominovan za najbolji novi i najbolji festival srednje veličine u Evropi. Svakako, da svi oni koji su bili na ovom događaju žele da vide Sea Dance i narednih godina na Jazu. Zato bi bilo najbolje kad bi političari iz „metropole turizma”, konačno, ostavili lične interese po strani i bar po ovom pitanju brinuli o interesu građana i zaključili ugovor sa EXIT-om, pa da se i narednih 10 godina ponosimo sjajnim Sea Dance-om.
I eto… To je bila 2014. godina (iako još nije završena – ima još ta dva mjeseca lufta), „kroz prizmu” crnogorske muzičke scene.
Osnovni zaključak je da potencijala za nešto više ima i da se nadamo buđenju svih koji mogu pomoći da se muzička i kulturna scena u Crnoj Gori podigne na jedna viši nivo, kako se ona ne bi i dalje oslanjala na rad svega par entuzijasta.
(Podsjećam, tekst se odnosi samo na crnogorsku scenu i izvođače, ne uključujući naše ljude koji stvaraju vani)
Miloš Klikovac