Vlada Divljan je bio jedan od ,,ideologa” novog talasa, samim tim bio je i okosnica jugoslovenskog rokenrola. Spadao je u one koji su ,,osmišljavali” i učestvovali u nečemu što će jugoslovensku rok scenu učiniti velikom, da kažem evropskom, ako to nešto znači. On je bio taj rang, taj uticaj, taj značaj, umjetnik, riječ koja vrijedi, na koju se čeka. Nešto poput Votersa, Lu Rida ili Koena sa naših prostora. Vlada je imao ta preskakanja u karijeri izazvana različitim okolnostima, i zato se ne mogu oteti utisku da je mogao mnogo više. Ipak, ,,Odbrana i poslednji dani” je svojevremeno, u jednoj nezahvalnoj anketi, ponio titulu najboljeg albuma u istoriji, a Divljanov pečat na ovom remek djelu je najsnažniji…
I sve su to, manje više, poznate stvari koje svakako treba izgovoriti i napisati, ali je mnogo važnije priznati da je bitan dio nas, izrastao, u pravom smislu te riječi, iz te muzike, i priče. Ne znam da li nas je učinila onakvima kakvi smo htjeli da budemo, ne znam da li smo postali bolji, jesmo li više voljeli i bili voljeni, ali smo imali odakle da odaberemo…
Nikad nijesam vidio da je neko tako vjerno svoju ličnost i prirodu preslikao u svoju muziku, kao što je to uradio Divljan. Onako kako je ,,usmeno” saopštavao svoje stavove, tako su se oni pojavljivali u pjesmama – prefinjenost, suptilnost, stil, kultura, širina. I hrabrost, neophodna da se, naprimjer, u jednom nemilosrdnom vremenu pojavi ,,Odbrana i poslednji dani”, u svim svojim bojama i strofama. Te karakteristike su kod njega bile vječne, nijesu ga napuštale ni osamdesetih, ni poslednjih dana i godina. Ni devedesetih. Prosto, lik satkan od slobode, koji nikada nije pokazao želju da se prilagođava bilo kojim vremenima i trendovima. Tako je bilo i u njegovoj muzici. Ajde da zamislimo ljestvicu na kojoj su poređane: ,,Malena” ,,Zašto su danas devojke ljute”, ”Plastika”, ”Schwüle Über Europa”, ”Poslednji dani”, ”Rusija”, ”Nebeska tema”, ”Više nisam tu”, ”1987”, ”Noćas tražim”, ”Moj grad”… pored njih se može upisati bilo koja godina, i ne vidim da ih neko vrijeme, kakvo god bilo i kakve god ožiljke nosilo, može poremetiti i oštetiti. I zato volim da mislim da je kroz Divljana, čitavo ovo vrijeme živio novi talas. I muzika koju je stvarao nakon ,,Idola” imala je ,,to”. Zato smo valjda tako pažljivo i osluškivali kada će se iznova ,,oglasiti”, svjesni da postoji neko na koga možemo računati kad dođu poslednji dani…
I koliko god se trudili i pokušavali da budemo drugačiji, da se bavimo nekim novim stvarima, da tragamo za ,,trendi” ritmovima i žanrovima, uvijek smo iščekivali da li će se nešto novo desiti tamo odakle smo potekli, i šta još imaju da kažu i Divljan, i Džoni, i Rundek, Predin, Gile, Koja, Lovšin, Cane, Tišma… I nekako smo zaboravili da prolaze godine. I Milan, Čavke, Magi, Tusta, Vlada…
Jole Vučurović