Možda neki ne znaju, da ste Vi vrsni znalac NBA lige. Možete li nam dati neku paralelu koja najviše zanima ljude. NBA 90-ih i danas, Džordan i LeBron, i status evropskih igrača, posebno srpskih koji prave bum od Divca i Stojakovića na ovamo?
Moram da priznam da sam 90-ih mnogo više pratio NBA. Bila mi je zanimljiva svaka utakmica, a sada nekako pratim samo učinke naših igrača i čekam plej of. Oni su ranije bili simbol dobre odbrane, a sada kao da je koncentracija na što većem broju postignutih poena. Što se tiče igrača iz Srbije, mislim da je histerija koja je vladala za ekipom Sacramento Kings kada su igrali Vlade i Peđa neponovljiva, ali nijedan naš igrač, pa ni njih dvojica, nije imao u svojoj ekipi status kakav sada ima Nikola Jokić kao „franchise player“ tj. glavni igrač svog tima.
Dosta ste radili kao prevodilac. Većino msu u pitanju muzičke biografije. Koliko je teško prevoditi te, mahom obimne knjige, i kakve su vaše impresije o tim knjigama? Ko vas je oduševio, a ko eventualno razočarao ili promijenio sliku u vašoj glavi?
Moram da priznam da ja to radim sa izvesnom lakoćom, što me je i zadržalo da se bavim prevođenjem više od deset godina, iako mi to nije glavni posao. Nekako, kao da sam se čitavog života spremao za to. Ne radi se samo o znanju engleskog jezika. To više nije neka posebna mudrost. Radi se o, pre svega, osećaju za sopstveni jezik i kako na njega preneti jednu specifičnu vrstu muzičarskog slenga, na koju sam ja navikao, jer se od malih nogu ložim na muziku i naručujem muzičke časopise iz Engleske i SAD.
Što se tiče pojedinačnih priča, niko me nije posebno razočarao, a najviše sam uživao prevodeći iskrene autobiografije ljudi kao što su Erik Klepton i Kit Ričards. Ipak, najviše me je oduševila najiskrenija od svih, knjiga Brusa Springstina. To je zaista izvanredno štivo čak i za one koji ne vole njegovu muziku (moja supruga na primer).
Šta možemo u skorijoj budućnosti očekivati od novih prevoda?
Ufff, trenutno sam vredniji nego ikada… Nedavno se pojavila knjiga Reja Konolija o Džonu Lenonu u mom prevodu, pa smo odlučili da radim biografiju Elvisa Preslija iz pera istog autora. Stigao sam negde do dve trećine tog prevoda, ali smo onda ljudi iz Lagune i ja, na sajmu knjiga u Frankfurtu dobili jedan hitniji zadatak, u svetu tek objavljenu autobiografiju Eltona Džona, tako da sada radim na tome, a Elvisa ću završiti kasnije… Kao što rekoh, meni autobiografije više prijaju, a ova Eltonova je izvrsna i beskrajno duhovita. Na prvih deset strana sam četiri puta pao sa stolice od smeha.
Došla je na red I knjiga o Frenku Zapi. Velika pasija i rad su dali kao rezultat izvrsnu knjigu na našem jeziku o istinski genijalnom umjetniku i čovjeku. Odakle fascinacija Zapom i kako ste došli na ideju za tu knjigu?
Ja sam veliki poštovalac dela Frenka Zape. Još kao tinejdžer uhvatio sam se u mrežu njegovog „konceptualnog kontinuiteta“ i to me nikada nije pustilo. Moj pokojni prijatelj, zagrebački novinar Dražen Vrdoljak, jednom prilikom je radio TV intervju sa Zapom i pričao mu o muzičaru iz Beograda koji je njegov zaluđeni obožavalac, pa sam preko njega, od Zape dobio nekoliko aktuelnih izdanja i pisanu poruku zahvalnosti. Kada je on umro, osećao sam da imam obavezu da napišem tu knjigu.
Pošto svi pišu i ponovo je aktuelan Džoni Štulić. Poslije davne saradnje, šta mislite o njemu i svoj ovoj pompi oko nove knjige koja ne jenjava?
Nemam nikakav kontakt sa Džonijem.
Autor ste koji je podario dosta hitova. Međutim poslije svih tih bumova, Vi kao da stihijski i iz sijenke djelujete. Da li se namjerno distancirate od glavnih muzičkih tokova, suprotno od mnogih kolega?
Ja pokušavam da se distanciram od estradne scene koliko god to mogu, ne uvek uspešno, bilo je i kriznih trenutaka (smeh). Međutim, nije sve namerno. Nekako spontano, pesme koje smo radili Spori Ritam i ja, ostale su večna vrednost više nego što smo ja i bend istaknuti u tom nekom estradnom smislu. Tako da danas svi znaju „Ja bih da pevam“, „Letnje kiše“, „Juliju“, „Milicu“, „Nebo jedino zna“ i još desetinu pesama, a ponekad uopšte nisu svesni ko to izvodi. Znam to jer mi najčešće prilaze posle koncerata sa rečenicom „Pa, nismo ni znali da su sve to vaše pesme!“ Zahvaljujući tome, blagosloven sam mirnijim privatnim životom, ali sam sebe uskratio za više novca (smeh).
Kako gledate danas na muziku u regionu? Šta joj nedostaje?
Samo jedna stvar: Pesme. Ima dobrih muzičara, pevača, bendova sa zvukom i stavom, ali nedostaju pesme.
Imali ste saradnju i sa nekim ljudima iz Crne Gore zar ne?
Od samog početka karijere i jedne gitarijade u Nikšiću davne 1978. sa grupom Tilt uspostavio sam divne prijateljske odnose sa mnogim muzičarima iz Crne Gore i ta prijateljstva traju do danas. Nikada nismo ništa posebno zajedno radili, ali uvek smo tu da se nađemo jedan drugome.
Radite nove pjesme. Šta možemo očekivati u nardnom periodu od vas?
Upravo je objavljen album Ulica bez brojeva u Srbiji u izdanju PGP RTS, a Croatia Records objavljuje album i na tržištu Hrvatske i Slovenije. Pošto je to moj povratak na „zapadni deo regiona“ posle skoro 30 godina, oni objavljuju i kompilaciju sa 18 pesama iz svih perioda moje karijere u međuvremenu. U narednom periodu možete očekivati mnogo koncerata Sporog Ritma, ali već radimo i na pesmama za naredni album. Kao što rekoh, nedostaju pesme, a mi smo se nekako pokazali vični na tom polju, makar većina ljudi ne bila svesna toga.
ĐorđepunX