Gavrilo Princip je bend iz Smedereva, nastao krajem 2005. godine. Često u šali ističu da su oni regionalni odgovor na škotski bend Franc Ferdinand. Pažnju javnosti su privukli himnom FK Smedereva Utra Semendria kojom su se uključili u borbu sa lokalnim moćnicima i političkim strukturama. Kroz njihove tekstove su i kroz tri albuma koju su do sada snimili provijavaju osvješćujuće poruke, borba protiv opšteg stanja u društvu i težnja za socijalnom pravdom
Možete li našim čitaocima prije svega približiti Smederevo i njegove kulturne prilike, kojih ste dio?
Smederevo, grad na Dunavu, najveća ravničarska tvrđava u Evropi, dva puta prestonica Srbije, železara… Manje od 50 kilometara udaljeno od Beograda, a opet ima svoj autentični život malog srpskog grada i svoj autentični kulturni život. Nažalost, poslednjih godina sve nekako zamire i gubi smisao, ali to su već svetski trendovi i teško da će i nas zaobići. Što se rokenrola tiče, i pored toga što je odavde izašlo dosta sjajnih autorskih bendova, trenutno stanje nije tako dobro. Ostalo nas je samo nekoliko. Uglavnom se rokenrol svodi na tezga cover bendove. Najveći problem je što mlade generacije to konzumentski prihvataju i što se to prodaje kao rokenrol priča. Tako naravno i nestaje ceo duh rokenrola. Svako vreme nosi svoje. Na sreću još uvek ima dosta ljudi koji se ne mire sa trendom pa će se i to izroditi u nešto dobro kao i uvek.
Na smederevskoj sceni je jedno vrijeme nastalo zatišje. Jednako tako i kod vas. Kako vidimo mijenjaju se stvari na oba polja?
Mi smo imali zatišje iz jednostvnih privatnih razloga. Ivica je otišao u inostranstvo i čekali smo da vidimo kako će se to odvijati. Mi smo naravno sve vreme svirali, ali u okrnjenoj postavi. Nismo nastupali pred publikom, već smo radili na novim stvarima. Kako smo videli da tako ne ide, ja sam preuzeo glavni vokal i doveli smo novog basistu. Interesantno je da su i novi članovi uvek na neki način bili deo benda. Ogi je naš prijatelj sa kojm se dugo družimo i sa svojim društvom nam je dosta pomagao. Igoru je Gavrilo 2009 u SKC-u bio jedan od prvih koncerata na kojima je bio. Posle toga je bio redovan na svim našim svirkama. Mislim da on zna više naših pesama napamet nego ja. Posle toga smo nekako počeli da se družimo po svirkama i to je to. Zanimljivo je da smo uspeli da sklopimo dobre energije i da je osećaj u bendu potpuno isti kao i kad smo počeli da sviramo.
Kako današnje vrijeme i socio-politička klima utiče na mlade stvaraoce? Materijala čini se ima pregršt, ali šta dobijamo od umjetnika?
Opšta apatija u društvu je dovela do toga da se autori povlače u sebe. Stvaraju svoje svetove i ne žele da utiču ni na šta u društvu. To ja vidim više kao sociološki fenomen. Ljudi prazne svoje frustracije na različite načine. Interesantan odgovor sam dobio od jednog prijatelja koga izuzetno cenim. Na moj komentar kako im je novi album strava, ali mu zameram što nema angažovanih tekstova, jer mogu da utiču na mlade ljude. Njegov odgovor je bio: “Šta kao ljudi ne znaju gde žive i šta se dešava oko njh, samo im mi falimo da ih smaramo”. Baš me je naterao da se zamislim. Mislim da je to neki opšti stav u današnje vreme.
Koliko uopšte mislite da je za jedno društvo bitan angažovani umjetnik?
Generalno su angažovani umetnici savest društva i realno je da su uvek na margini, jer niko ne voli da čuje svoje mane, ali su neophodni kao čistači virusa. Nažaolst opšti pad sistema vrednosti i apatija su sve obesmislili.
Što se nas tiče sve je pitanje stava i pristupa. Mi smo oduvek bili Gavrilo Princip i prst u oko je naš način. To je jednostavno pražnjenje frustracija i spajanje sa ljudima istih stavova i mišljenja. Ne zanosimo se nekim idejama da ćemo promeniti svet, ali nas je jednostavno sramota da budemo pank bend i da ćutimo.
Još jedna važna stvar za vaš grad je radio emisija Breaking the silence. Koliko su takve stvari važne za scenu?
Emisije, rok novinari, portali, fanzini, magazini. organizatori…. su za scenu potpuno isto bitni kao i sami bendovi a i publika. Odgovornost je podeljena na ravne časti. E sad, kao i u slučaju bendova sve je pitanje stava i savesti. BTS su jedna sjajna ekipa entuzijasta koja traje toliko godina da im treba odati svaku pohvalu. Mnogo rade za scenu, to rade iz srca i to se oseća.
Kad se priča o Vašem bendu, mora se pomenuti i Potres. Šta ove bendove razdvaja, a šta spaja?
Za mene je to nekako ista priča. Osnovao sam Potres, bio autor, to je bend moje mladosti i bend koji je obeležio 90-e u Smederevu. Kako su se svi članovi Potresa preselili u Beograd meni je vremenom postao problem da idem na probe. U to vreme je nekako krenula priča sa Gavrilom. Probao sam da sviram u oba benda, ali nje išlo. Potres je nastavo svoju priču sa drugim autorima, malo promenio pravac, ali svakako ostao fenomenalan bend. Jednostavno smo nastavili da sazrevamo svako na svoj način. Gavrilo je Potresov mlađi brat. Mnogo su nam pomagali u početku. Tto nam je baš značlilo. Žao mi je što nisu nastavii da rade, jer su postigli jedan kvalitet i razvili autentični stil kakav ovde definitivno fali.
Žuta minuta slavi deset godina, a vi ste gosti. I sa njima imate dosta zajednikog?
Pre svega smo veliki prijatelji. Ja sam dve godine svirao ritam gitaru u Minuti i proživeo neke od najlepših trenutaka sa njima. Žao mi je što zbog privatnih obaveza nisam uspeo da nastavim da sviram sa njima. Sada kod Cese u Streetrsiffs studiju snimamo nove pesme i planiramo da nam rade spotove. Sadašnja srpska pank scena je nakako kao familja. Svi se družimo između sebe, pomažemo, imamo taj neki bratski odnos. Ekipa iz žute minute je mnogo pomogla takvom stanju jer su par godina organizovali Streetriffs fest na kome su svirali skoro svi bendovi sa ex yu prostora.
Zanimljiva je priča o imenu benda, logou, Ultra Semendriji. Brzo ste ipak napustili lokalne okvire i napravili proboj?
Mi u stvari nikad nismo planirali da budemo pravi bend. Skupljali smo se da malo potrošimo vreme i podružimo se. Ime nam je dao moj šurak – vaš Nikšićanin, koji nas je zezao kako trebamo da budemo kontra bendu Franc Ferdinand. Tako smo imali prvu svirku sa Diretkorima i mislili kao ajde menjaćemo ime, nije bitno. Međutim nekim čudom se snimak pesme Vi nas se stidite sa te svirke pojavio na youtube i ljudi su počeli da nas prepoznaju. Zahvaljujući tom snimku su nas zvali da sviramo kao predgrupa Kud Idijotima na legendarnoj svirci u Smederevskoj Palanci. Posle toga nije imalo smisla menjati ime.
Logo je takođe bio zezancija i predstavlja našu moć u realnom svetu tj. dečaka sa praćkom. Taj logo je inače izašao u knjizi nekog profesora o industrijskom dizajnu. Pesma Ultra Semedria je bila podrška našim drugarima i stvarno niko nije očekivao da će sve to tako krenuti. Generalno je ceo taj početni period benda bio sklop fenomenalnih okolnosti.
Jedan ste od rijetkih muzičara koji osim zavidne muzičke ima i uspješnu poslovnu karijeru. Kako se pravi balans između ovo dvoje?
Ja to ne razdvajam. Pank stavovi i moralne vrednosti koje sam stekao kroz odrastanje i sazrevanje svih ovih godina primenjujem i u poslu. To su univerzalne vrednosti i ako si uporan ko konj i vredan uvek sve dođe na svoje. Naravno glavna “tajna” je da imam ogromnu podršku svoje porodice koji su u svemu ovome zajedno sa mnom. Na čemu sam im veoma zahvalan!
Nijeste se oglašavali od kada ste objavili treći album Uravnilovka. Radi li se na novim pjesmama?
Nismo se oglašavali, ali smo radili. O tome sam već pričao. Sad ponovo imamo postavu koja je pravi Gavrilo i ima energiju i emociju početne ideje. Krenuli smo sa novim pesmama. Ovih dana smo u studiju i snimamo tri pesme koje će se u sledećem periodu pojaviti kao singlovi i ujedno biti najava za novi album koji planiramo sledeće godine. Ne žurimo nigde, uživamo u ovome što radimo i sve dolazi na svoje. Aktivirali smo se sa svirkama i sad ćemo bar dva puta mesečno svirati. Tako da ko želi da nas vidi, imaće prilike.
DL
foto: Mirjana Đorđević