Za početak, pošto znam da se baviš sa sto stvari odjednom, reci mi čime si kreativno zaokupljen ovih dana, da li je to rad sa Jarbolima ili Jesenjim Orkestrom, pišeš nešto novo, spremaš novu radio emisiju ili je nešto deseto u pitanju?
Ovih dana sam ponajviše zaokupljen borbom da preživim u ovim nezgodnim vremenima. Kada imam vremena pokušavam da dovršim moj deo posla na novom albumu Jarbola. Jesenji Orkestar nastupa tu i tamo bez nekog plana, a pišem ili makar smišljam uvek ponešto.
Evo već četvrta godina od kad su Jarboli izdali zadnji album. Postoji li nagovještaj nekog novog izdanja u skorijoj budućnosti?
Pa, eto, ako se Boris i ja posvetimo još malo tome, možda uskoro i bude gotovo. Dosta toga je već snimljeno. Tačno kad, kako i za koga – to još ne znam…
Jarboli postoje već više od jedne decenije. Koliko toga se promjenilo na srpskoj rock sceni od početaka Jarbola do danas? Pojavili su se neki kvalitetni novi bendovi koje Odličan Hrčak i Popboks guraju pod etiketom Nova Srpska Scena koji su sve popularniji, no s druge strane mnogi bendovi (uglavno stariji) se žale kako rokenrol u Srbiji nikad nije bio u goroj poziciji. Kako ti gledaš na tu situaciju?
Meni se čini da je situacija vrlo dobra. Došlo je vreme kada ponovo ima puno smisla da napraviš bend i sviraš. Dobra je ta nova generacija bendova. Uspeli su da naprave novu lokalnu muziku koja nije samo kopija onoga što se događa u inostranstvu. U tom smislu – vrlo sam zadovoljan. Postoji i još jedan talas iza ovog sada koji će narednih godina da se pojavi, pa će se cela stvar preneti u budućnost. Naravno, sve ovo ne može da se vidi na TV-u, niti čuje na radiju, ali uprkos tome to je ono po čemu će se srpska kultura ponositi u budućnosti.
Kad smo već kod novih bendova, postoje li neki novi autori čiji bi rad istakao i preporučio ljudima, iz Srbije i okoline?
Preporučio bih Multietničku Atrakciju. Napravili su izuzetne tonske zapise na svom debi albumu. Preporučio bih i Lula Mae jedan jako tih i nežan orkestar, kao i (Izmenavremena) – kantautorski one man bend trenutno baziran u Novom Sadu. Na kraju, ono što sa gitarom radi Ivan Čkonjević je impresivno, pa i to rado preporučujem da poslušate.
Tekstovi Jarbola, kao i oni koje si pisao za Jesenji Orkestar, su često tragikomične pripovjetke o običnim ljudima koje srećemo u našoj svakodnevnici. Koliko toga je bazirano na tvojim (ili vašim) ličnim iskustvima, a koliko je fikcija?
I fikciju možeš da pišeš samo ako imaš iskustva, zar ne?
Kao što rekosmo, Jarboli su više od deset godina prisutni na sceni. I pored kultnog statusa u odredjenim krugovima, ipak niste izašli iz undergrounda i dobili malo širu promociju u medijima i sl. Mnogima smeta vaša, kako navode, eklektičnost, ekscentričnost, avangardnost pa čak i skromnost u smislu promovisanja benda. Šta misliš da je prouzrokovalo to da i dalje Jarboli i popularnost ne idu jedno uz drugo, i pored toga što vas mnogi navode kao bend sa najviše potencijala u Srbiji?
Ništa u slučaju Jarbola nije usiljeno. Ponajmanje želimo da budemo ekscentrični. Rekao bih da se ponašamo razumno i normalno. Situacija oko nas već decenijama nije normalna, a mi samo ne želimo da se prepustimo tome. Mislim da ne postoje dovoljno dobri medijski okviri u kojima bi to što radimo mogli na pravi način da predstavimo. Mislim tu na televizijske i radio emisije. Sve je to mnogo neozbiljnije i neobaveznije od onoga što bi naša muzika zahtevala. Internet poboljšava stvar, naravno. Jarboli slušaoce i dalje stiču najčešće ličnom preporukom. Otud ograničena popularnost, ali i verna publika.
Jednom prilikom si izjavio: „Danas se niko ne bavi pesmama. I to onim jednostavnim, prostim pesmama koje je i najteže napraviti”. Koliko misliš da je bitna ta jednostavnost u izrazu? Da li su pjesme Jarbola plod konceptualizma ili improvizacije?
Do jednostavnosti u izrazu možeš da dodješ samo napornim radom. Mi imamo dosta tog posla iza sebe. Pesme Jarbola imaju taj jaki autorski pečat. I nikako nisu plod slučajnosti, to se izdaleka čuje. Svaka pesma je makar po nekom detalju posebna. Srećom, pojavljuje se jedna nova generacija bendova i pre svega kantautora u regionu pa se stvar sa pesmama popravlja.
U muzici Jarbola mogu se čuti razne žanrovske asocijacije: od bazičnog rokenrola, panka pa sve do nekih elektronskih i jazz/funk momenata. Ipak baza svega toga je moderna pop forma. Kako bi etiketirao muziku koju praviš sa Jarbolima? Nabroj neke od vaših muzičkih i intelektualnih uzora
Jarboli su rokenrol grupa. Ono što je nama zanimljivo, to je cela istorija rokenrola, cela ta ideja. Nije dovoljno samo uključiti gitare u pojačala, stvar nije toliko jednostavna. Posle ovoliko pesama i albuma nemamo više potrebu da citiramo ili oponašamo neki od stilova u mizici. Trudimo da naše pesme isprate svoju logiku i to je to. Da budu na ivici, da se oseća neki rizik u celoj stvari, jedna igra. A u podsvesti ti je sve – ne samo rok nego sve što si čuo i video. A mi smo vrlo radoznali ljudi.
Jarboli važe za jedan od najenergičnijih sastava uživo, u Beogradu i šire. Svirali ste svuda po Balkanu kao i u inostranstvu… Ako se ne varam, svirali ste u Podgorici 90ih. Postoji li mogućnost vašeg skorijeg dolaska u Crnu Goru, da li je bilo nekih kontakata?
Da, živo se sećam koncerta u Podgorici. Bili smo vrlo mladi i imali smo tri bisa. To nas je poprilično zapanjilo. Siguran sam da ćemo vrlo uskoro ponovo posetiti Crnu Goru. Imam neki osećaj da će biti tako. U poslednje vreme nas ‘otkriva’ ceo region, pa nas zovu da sviramo češće nego ranije.
Da li si dolazio u kontakt s nekim crnogorskim muzičarima, koliko si uopšte upućen u stanje na crnogorskoj rock “sceni” i da li postoji neko čiji ti je rad privukao pažnju?
Da budem sasvim iskren, nisam upoznat. Opet činjenica da postoji sajt kao što je vaš je sjajna stvar. Naime, za uspeh scene je izuzetno važno da pre svega postoji infrastruktura koja će da prepozna ono što se dešava na sceni i pomogne joj. Ako podržite lokalnu muzičku scenu, pa makar koliko uvrnuta i nekomunikativna ili nekomercijalna bila na prvi pogled – dobićete veoma veliki odziv na taj trud. Pokrenućete točak. Isplivaće kvalitet koji bi inače bio pokopan još u početku.
Nakon izdanja za B 92, koji važi za veliku izdavačku kuću, promjenili ste etiketu te su vam zadnja dva albuma izdata za Odličan Hrčak. U jednoj vašoj pjesmi navodi se da “čak i B92 nudi nemoć”. Šta je posredi?
Ništa preozbiljno. To je stih koji je opisivao stanje u društvu poznih devedesetih. Pošto smo i sami učestvovali u nastanku Odličnog Hrčka to je bilo kao da smo otišli u sopstvenu izdavačku kuću. Imamo savim korektne odnose i sa B92 i sa Odličnim Hrčkom.
Osnovao si i Jesenji Orkestar, “neformalnu muzičku grupu koja izvodi pretežno akustičnu muziku”. Iza tog sastava su dva albuma odradjena u lo fi produkciji i izdata u skromnom tiražu. Kako si zadovoljan prijemom kod publike? Kolika je razlika u radu sa Jesenjim Orkestrom u odnosu na rad sa Jarbolima, da li na Jesenji orkestar više gledaš kao na side-project u odnosu na Jarbole?
Jesenji Orkestar je dvojak eksperiment. Sa jedne strane je pokušaj da vidim dokle mogu da stignem u pisanju pesama ogoljenih na gitaru i glas. Sa druge strane ispitivanje kolika je snaga interneta u promociji muzike danas na ovim prostorima. Rezultati su neočekivano dobri, eto Jesenji ima već dva objavljena albuma. Jesenji Orkestar je danas slušan u celom regionu, svirao je neočekivano mnogo i prijem je topao. Nemam, niti želim da steknem, svest o tome šta je tačno Jesenji Orkestar, prosto trudim se da Jesenji ostane spontan u svim segmentima delovanja – i snimanju i nastupima i pristupu. Jarboli su, sa druge strane, vrlo ozbiljan bend. Rokenrol mašinerija. Teška artiljerija. Mašina za mlevenje mesa.
Pored sviranja baviš se i pisanjem, izdao si dva romana, reci nam nešto više o tom aspektu tvog stvaralaštva?
Zapravo, napisao sam tri knjige – ‘Logika reke, pruge i otpada’, ‘Carstvo’ i ‘Uzvodni bluz’. Čini mi se da imam o čemu da pišem, pa to i radim. Stvar je jednostavna. Iz aktivnosti stvara se iskustvo, a ono traži neki svoj put kroz ideje. Volim da se igram sa formom romana. Nailazim na poprilično ozbiljan prijem mojih knjiga. A pišem kao da mi je svaka knjiga poslednja.
“Ljudi veruju da je sloboda kada rade šta im je volja” (Jarboli – Tri Greha prim.aut). Šta je sloboda po tebi?
Koliko pratiš moderne rokenrol tokove i da se slažeš sa onima koji tvrde da je rokenrol zadnjih godina istupio svoju buntovnu oštricu?
Taj stih nije lišen ironije, tako da treba da vodimo računa da svojom slobodom ne ugrožavamo tuđu. Ono što vidimo na televiziji, i najveći deo onoga što čujemo na radiju nije rokenrol. Naravno, ta muzika nema nikakvu oštricu. Ona je bezukusna i bezbojna. Mene ona ne zanima, mada nemam ništa protiv ljudi koji uspevaju da nađu zadovoljstvo u slušanju toga. Ne mogu da kažem da preterano pratim neke nove tokove. Volim ono što se dešava na domaćoj sceni. Rokenrol je kada pesme imaju značenje, kada vas nateraju da zastanete, da budete nemirni. Trudim se da kad god mogu odem na koncerte, jer i dalje mislim da je to najvrednije u rok muzici. To je ta razmena energije koja vredi i koja vas održava mladim i likom i duhom. Kao što volim da sviram, isto toliko volim i da slušam druge izvodjače.
Šta slušaš ovih dana, koje i čije pjesme se nalaze u tvojoj plejlisti? Ispričaj nam neku zanimljivu anegdotu sa vaših koncerata.
U poslednje vreme slušam Dilana, nasumično odaberem neki album, pa slušam. Poslušao sam i I am bird now, album Entoni i Džonstonsa. Multietnička atrakcija. Solo albumi Kita Ričardsa. Mada menja se to stalno… Anegdota? Hm… Nedavno smo bili zavejani u Sloveniji. Svirali smo u Beču i baš se pitali kako će tamošnja publika da prihvati Jarbole, ali bilo je iznad svih očekivanja uprkos jezičkoj barijeri kod većeg dela publike. Kada smo išli u Jagodinu deo puta je bio urušen, morali smo sa kombijem da pređemo preko nabujalog potoka kako bi stigli na koncert. Stalno ima nešto…
Pošto znam da si filmofil, ajde sad mi nadji filmski ekvivalent za Jarbole i za Jesenji Orkestar. Uz koje filmove misliš da bi najbolje išla muzika koju stvaraš?
Uh, to je teško. Moj omiljeni film je Pirati s Kariba, prvi deo. Ne znam koliko bi to odgovaralo. Neki od naših videospotova su mali filmovi. Kada pomislim na pesme vidim njih, a ne neki drugi film.
I na kraju, pošto smo pomalo pročeprkali po većini tvojih aktivnosti, reci mi molim te – kako stižeš sve to? Odakle tolika hiperaktivnost i kreativnost ili što bi Kebra rekao “Gde se kriju ti motori?”
Ne gledam televiziju i ne gubim vreme po kladionicama gledajući ponameštene fudbalske utakmice poput većine ljudi. I trudim se da budem praktičan i vredan. Da budem skroman i shvatim šta je ono što je zaista važno. Dakle, radim sve ono što danas nije popularno i niko ne ceni.
Pozdrav od ekipe mulja, pa se nadamo da vas vidimo nekada u CG.
Hvala Mulju i ostani muljevit.
razgovarao Stefan Strugar