Audiofili, stoj! Odmah da zadobijem vašu pažnju, jer bez obzira voljeli muziku Daft Punk, ili je ne možete podnijeti, siguran sam da nećete biti indiferentni nad tehničkim kvalitetom zvuka na ovom albumu.
Daft Punk su se odlučili da ovaj album odsviraju na živim instrumentima. Napokon su došli do toga da, iako elektronika nema granica, živi instrumenti i ljudi koji njima upravljaju daju dušu albumu. Ritam mašine, sintisajzeri i efekti su svedeni na minimum, i u prvom planu su čovjek i zvuk. Francuski dvojac koji čine Daft Punk su poznati po preciznosti i sitničavoj pažnji detaljima, i to je urodilo plodom, itekako. Nekoliko najpoznatijih studijskih lokacija, ekstravagantna oprema od šezdesetih pa na ovamo, eksperimentisanje sa tehnikom i vrhunski muzičari koji su zanat ispekli upravo u vremenu procvata funkija i disko muzike, su za rezultat dali album na kome je apsolutna audio perfekcija. Zvuk je očaravajući, seksi, zanosan, omamljujući poput najjačeg opijata i nemam dovoljno riječi pohvale da opišem ekstazu u koju zapadnem slušajući neke od pjesama. Toplina bas gitare, apsolutno perfektan balans zvuka bubnja, zvuk prostorija u kome su snimali … sve, apsolutno sve je toliko prirodno i zadivljujuće da obara sa nogu i drži me prikovanog za zvučnike.
Međutim, uživanje u zvuku i sami kvalitet pjesama, su dvije stvari. Grubo rečeno, i bez okolišanja, „Random Access Memories” je jedan vrlo lijepi i prijatan album, ali plagijat, jedan kroz jedan. Najslađa oblanda ikada kreirana. Oblanda toliko slatka, toliko slasna, toliko zanosnog i snažnog ukusa, da ima moć da opije sva ostala čula i čovjeka baci u zaborav – kao zov sirena. „Random Access Memories” stvarno ima tu moć da opije i hipnotiše čovjekov um i svojom magijom potpuno izbriše osjećaj za realnost, prošlost, sadašnjost i budućnost.
Međutim, đavo uvjek dođe po svoje, i sve što čujete na ovom albumu, već su odavno izmislili, odsvirali i perfekcionisali ljudi kao npr. Bootsie Collins, Jean Michel Jarre, Incognito, Azymuth i drugi, još doradili ljudi poput Jamiroquai, a bastardizovali i pretvorili u apsolutnu komercijalu bezbroj pop pevaljki. Daft Punk nikako ne svrstavam u ove potonje, ali nikako ni u klasu velikih majstora. Oni su jednostavno plagijat doveli do jednog visokog nivoa evolucije, i iako je album jako prijatan, pokreće tijelo na igru, razvlači ogroman osmjeh svojom nevjerovatno zanosnom melodijom, ostaje plagijat, jedna velika prevara i krađa.
Top liste pokazuju da je album (ustvari tri hit singla) slušan i jako cijenjen, i svakoga ko je željan zabave sigurno zadovoljava u potpunosti. Mada, šlepanje na tuđim idejama za sobom povlači i dozu odgovornosti koja kad tad ispliva. Na slušaocima je da biraju.
Nikola Franquelli