Čudne se stvari dešavaju u gradu pod Trebjesom, a čini mi se i u nekim drugim mjestima Crne Gore. Ipak ću se ograničiti na Nikšić, a oni iz drugih gradova ako prepoznaju istu problematiku… onda smo najebali skroz.
Evo o čemu se radi.
Primjetio sam da ekspanzija “rokenrola” nikada nije nije bila veća, a nikad gora situacija među pravim ljubiteljima i istinskim slušaocima i samim izvođačima te vrste muzike. Rokenrol je postao moda bez pinka i sličnih medija.
Kako i zašto? Ima više uzroka, ali jedan od glavnih, po meni, su dva fenomenalna festivala koja na moju radost imamo u gradu, a malo koji grad (i van prostora Crne Gore) može da se pohvali sa istim ili bar sličnim. Međutim, naš narod kao naš narod ne zna ništa drugo nego da ide tamo gdje je buljuk i njemu je dobro samo da je masa što veća. Vidjevši tu masovnost i ekspanziju gore navedene vrste muzike počinju da niču lokali kao pečurke poslije kiše koji furaju taj fazon. Organizacije i žurke sve na tom fonu. Svirki nikad više, ludilo totalno.
Limit je dostignut i nastaje problem. Kao prvo muzičari i bendovi vide mogućnost zarade i počinju da dižu svoje cijene zanemarivši zbog čega su uopšte počeli da sviraju. Prestaje se sa autorskim radovima i kreću klasične tezge. Počinju bivati mašine gubeći svu kreativnost i bacajući talenat u vodu. A nikad više bendova i muzičara nije egzistiralo u gradu nego što je sad. Publika postaje prezasićena i finansijski nemoćna da isprati sva dešavanja i kreće pucanje po šavovima.
Kako se nekad obavezno išlo na svaku svirku u gradu tako sad kreće biranje na koju da se ide, iako bi rado išli na svaku. To postaje nemoguće iz dva pomenuta razloga. Onda se dešava da vrhunski bendovi ostanu uskraćeni za vjerovatno najbolju publiku pred kojom su svirali, a pravi rokeri za njihove sjajne nastupe.
O nekim tematskim r’n’r žurkama i sličnim manifestacijama da i ne pričam. Postaje jasno da je kvantitet nadigrao kvalitet i to se obija o glavu i onima kojima treba i onima kojim ne treba. Da li ima lijeka ili će i r’n’r u čuvenom gradu piva, čelika i rokenrola prerasti u kič i šund što je moguće, pokazaće vrijeme.
Da li ima lijeka ne znam, ali i da ima – nema doktora da ga propiše i sestre da ga da. Nadam se da će ova 2014-ta donijeti boljitak ili bar vratiti stvari na staro kad smo vapili za nekom svirkom i bili presrećni kada se nešto organizuje. Možda nam je to i davalo tu nenormalnu količinu energije koju smo pružali muzičarima na bini, a oni nam isto tako vraćali.
Ovako sa zalutalim ljudima koje vidim oko sebe na svirkama, ja sam izgubio svu svoju energiju, a i brojke pokazuju da nas ima gomila. Do sljedećeg nadam se ljepseg i veselijeg povoda u zdravlje
Saša