Jedan od najprepoznatljivijih američkih simbola modernog doba, iako nije karakterističan samo za ovu zemlju, je svakako couch potatoe. Ovim terminom se označava žena ili čovjek koji većinu svog vremena provode leškareći, ležeći, sjedeći i tako zavaljeni piju i grickaju dok posmatraju Opru, Idol, Desperate Housewives ili Big Brudera, pri tom ne primjećujući da paralelno sa tim njhovim životom teče još jedan. Onaj stvarni. Uz blagodeti „mreže” couch potatoing je dotakao neke nezamislive granice, a uz Second Life, Twitter, Facebook, Myspace, te messengere i ostale softvere i sajtove koji spajaju, čar živog kontakta i čašice razgovora polako odlazi u istoriju. Možda, ali samo možda se obistini ona scena iz „Demolition Mana” kada svemoćni Sly Stallone biva zatečen ponudom Sandre Bullock za „jednu na brzaka”, pa zatim i šokiran kada mu ova donese šljašteću kapicu, jer pobogu u budućnosti razmjena tečnosti je ogavna. Kakve ovo ima veze sa muzikom? Ima. Velike. Revolucija koju je internet donio je dotakla gotovo svaki pedalj brdovitog Balkana (tako bar tvrde provajderi), pa ne čudi što je tetka Ljubana Radonjića s Frutka, koja je igrom slučaja ostala neudata iskoristila prednosti vrld vajd veba da pomoću FEJSBUKA svoju SINGLE situaciju prilagodi svojim željama i prepravi, ako ne u MERID, a ono makar u IN A RILEJŠENŠIP. Kakve ovo veze ima sa muzikom? Ima. Ne velike, nego ogromne!!! Ljubanova tetka klika kao luda i ATENDUJE sve moguće EVENTE. Išla je i na koncert Satyricona u Chileu i Dog Eat Doga u Sacramentu. Negdje tu ćemo se svi prepoznati. Prečesta rečenica ovih dana je, „nijesam bio, ali sam gledao na Youtube! Nije mi nešto bilo” ili „čitao raport sa koncerta” ili nešto treće. Onaj couch potatoe sa početka priče je dobio drugara u vidu flet devetnaest inčnog monitora i ne pada mu na pamet da izađe iz kauča u koji se zavalilo njegovo dupe, ili se to sad već kauč zavalio u dupe. Bitno je da se ima informacija o događaju, možda da se svrati par minuta ako je uz put. Situacija je gotovo takva, da čovjek poželi onu gomilu muzičkih posvečenika na koje se svi žale. Znate one koji cugaju ispred sale u kojoj im svira omiljeni bend i ne pomišljaju da plate ulaz i poslušaju ih uživo. Šta u takvoj situaciji treba da očekuje prosječni domaći bend? Kada se prođe prvih desetak barijera kakve su: sklapanje benda i repertoara, pronalaženje instrumenata i prostora za probu, adekvatnog lokala (šupa 3 x 3), gazde dovoljno fleksibilnog da im ne naplati svirku, ozvučenja koje će neki Samarićanin udijeliti za tu noć (i vjerovatno nikada više), ostalo je sve lako. Kao što je nekada davno jedan glas govorio Kevinu Costneru: „People Will Come!”. Jedino što treba da smisli bend u takvoj situaciji je kako da 1205 ljudi koji su kliknuli ATTENDING smjesti u prčvaru od devet kvadrata. No, već na početku svirke i taj problem se rješava. Sam od sebe. Tetke iz Frutka su se ipak odlučile da atenduju veče poezije Charlesa Bukowskog, jer znaš kakve face tamo dolaze. Što se tiče krompirića – lokal ti je masu premali da u njega uvale svoj kauč. A i nema wireless! Ne brini se, sledeću svirku sigurno dolaze!!! Možda povedu i drugare.
Muljko