CRNA GORA JE INSANT GULAŠ BEZ MESA!

Brchko, šta si po profesiji?
Zaludnjak i po nacionalnosti mediteranski svaštojed. To je stvorenje sa ovih prostora koje može da jede svašta, da preživljava za vrlo male pare. Interesantno je da su me izgubili iz maticne knjige državljana. Kad sam se rodio, maticar se opjanio i zaveo u knjigu rodenih, ali zaboravio da me upiše u knjigu državljana. Tako da ja nijesam zvanicno državljanin ni jedne države.

Osim što su zaludnjak, cime si se još u životu bavio?
Kao veoma mlad sam se bavio muzikom. Sa mojim bendom Jozef K. izgurao sam taj prvi album, koji je kompletno realizovan u studiju titogradske televizije, a izdan za PGP-RTS, mislim 1988. godine. Posle toga bend se raspao, nije bilo para da to izguramo do kraja. Neki clanovi su se poženili, prodali instrumente, kupili šporete i frižidere, skucili se. Tada sam se ja nešto bio pogubio, uglavnom ulicario dvije tri godine, a onda nas nekoliko otkrijemo „Debelu Bertu”. Za tih godinu dana, koliko smo je mi vodili, kod nas su svirali svi najjaci bendovi iz ex republika, od Arhangela iz Skoplja do Miladojke junid iz Slovenije. Posle toga mafijaši nanjuše pare, izbace nas marifetlucima i naprave folkoteku. Moj prijatelj, Pavle – Pajo Radojicic je u Berti osliko mural na zidu, visine 6 m, a dug 15 metara, a novokomponovana braca su prekrecila njegovo životno djelo – kakav je to zlocin nad umjetnošcu! Posle toga, ulicario sam još godinu dvije, a onda se pojavljuje casopis Grafiti, polovinom 93, kada pocinjem da pišem. Nijesmo izlazili redovno, jer smo baš bili oštri, jedini je to bio medij u ono vrijeme koji bukvalno nije bio pod nicijom kontrolom. Mi stavimo Mila na naslovnu, fotomontažu sa San Rema, kao Toto Kutunjo i napišemo dolje LA ŠATE MI CIGARE. Pazi to je bila 97, najlude godine. A ovi iz udbe su to rešavali tako što pokupuju po trafikama cijeli tiraž Grafita.

Eto, u to teško vrijeme vi ste ipak nešto radili, a danas niceg takvog ni na pomolu?
E to je tragedija, što je Crna Gora toliko srozana duhovno, da ja bukvalno imam osjecaj da ovde žive sve sami duhovni bogalji i moralne nakaze. Ne mogu da vjerujem da u državi koja se nešto dici sa svijetlom tradicijom, možeš na prste jedne ruke prebrojat koliko ima slobodnih intelektualaca – što ce reci da su se svi nede uvalili, svi grickaju od nekoga i naravno moraju nekome da se šupkaju! Nema alternative! Ja se sjecem da je, kada je Podgorica bila kasaba, u Domu omladine vježbalo dvadeset bendova, a sada nema 2 – 3 benda koji nešto rade, tako da nijesam optimista kad je Podgorica u pitanju. Sad mi lici na curicu u pubertetu, koja ne zna de udara, a bogami velike su šanse da ode zlim putem, da postane gadna mala sponzoruša.

Poznato je da ti pišeš i ko god je citao tvoje price nalazi da su veoma zanimljive. Imaš li šta objavljeno?
Imam dvije objavljene knjige. To su moja divlja izdanja: „Sebicne price”, objavljene 1995, je zbirka poezije i kratkih prica i ponosan sam na to izdanje, a posle toga sam 1999. objavio dramu „Radio city”. Ljudi koji su se pojavili kao zvanicni izdavaci te knjige, radio Antena M, a ja sam zapravo zapalio „Pobjedu” za štampanje – oko para, opet na foru; bacili su to na smece. Falilo im je prostora u nekom ormanu de su stajale te knjige, a to je bio neki skromni tiraž od 500 primjeraka. To sve govori o Crnoj Gori i njenim vrijednostima. Ta ista Antena M, u kojoj sam ja 6 godina imao svoje šou programe, koji su bili najslušaniji – od Blesoteke, do Lesi se vrce kuci. A na divlje sam radio i kod njih i na Blu Munu 10 godina. Na Blu Munu sam imao saradnice, dvije sestre Kneževic u emisiji Povrce, koje se sad druže sa Berluskonijem i Erosom Ramacotijem. Eto, ja sam ih probio kao Minimax Brenu. One odoše, a ja ostah kikiriki da prodajem.

Smatraš li sebe piscem?
Smatram, moram priznat! Jedno vrijeme mi je to nešto bilo bezveze da kažem, medutim ova ekipa kriticara i nova generacija pisaca, smatraju da sam ja zaista dobar pisac, objavljivali moje price po raznim casopisima… ne znam, trebao bi sve to da skupim i objavim.

Jedna osoba sa crnogorske medijske scene je jednom prilikom rekla: Brchko je izvanredno talentovan ali i izvanredno lijen. Pa?
Lijen stvarno jesam, ali zašto ljudi misle da je to mana. Zašto se ljudi trude da u ovom modernom vremenu žive što brže, to je glupost kad covjek zna da je vrijeme relativna kategorija. Zašto, kad je svjestan da se u svakom trenutku krece ogromnom brzinom zajedno sa Zemljom, ne bi malo iskulirao, prebacio u prvu i na vr’ gasa vozio. Pokojni Živko Nikolic je imao strašnu teoriju. On se bio ufurao da ako sporije živi i ako se sporije krece, da ce duže da živi. Medutim, kad sam saznao kakva ga je sudbina snašla, naježio sam se. I tad sam se prvi put zamislio, moram ti priznat, da li da mijenjam sebi profesiju. Kažu za Živka da je umro u potpunoj samoci i depresiji, da su ga nevjerovartno opljackali. Citao sam njegov potonjiintervju nekom beogradskom casopisu, gdje je covjek tako utucen da je to nevjerovatno. To je nešto najtužnije što sam procitao. I dok je on na veresiju uzimao hranu kod jedne žene koja je voljela njegove filmove, u isto vrijeme su se njegovi filmovi, po pet istovremeno, vrceli na divlje po raznim beogradskim televizijama. Najveci crnogorski režiser, završio je kao klošar! A sad zamisli, mjesec dana pošto je umro, ustanovili su nagradu Živko Nikolic. Kakvo je to licemjerstvo! To je najbolji termin za njih – duhovni bogalji i moralne nakaze.

Šta misliš o savremenoj književnoj sceni u Crnoj Gori, ima li tu kvaliteta i može li se uspjeti?
Moje mišljenje skromno kaže da su književnici zapravo jedina prava snaga na kulturnoj sceni Crne Gore. To je kvalitet koji ima svjetsku razinu. Ja i sebe ubrajam u tu scenu, u lijenji dio te scene… ali nikad se ne zna, nije pisanje trka na sto metara. Ima još nade za nas, sad smo u najboljim godinama, pa još uvijek imamo lagan prolaz kod klinki….

Što si promijenio toliko medija i ogledao se u toliko razlicitih formi? Je li razlog tome tvoj nemir, ili je bilo i sukoba sa urednicima?
Pa ima i jednog i drugug. Na jednoj strani je moja potreba za stalnim istraživanjem, da cackam, da džaram, a na drugoj ograniceni vidici vlasnika medija, oni su kao balkoni. Moj problem je što sa svojim idejama idem deset, dvadeset godina ispred vremena. E sad neke stvari, koje sam ja radio prije 10, 15 godina, pokušavaju neki ljudi da postave kao standard, što vrlo neuspješno rade. Još me više nervira što je zanimanje TV voditelja toliko devalviralo. Ne postoji nikakav rejting, pokupe ljude sa ulice koji su jedva pismeni, a najlude je kad cuješ voditelja koji ima govornu manu, koji imaju tako gadne poštapalice. Polovina medija je konciprana tako da pocivaju na postulatima pornografije. Imaš neke nove televizije, de njihovi džinglovi podsjeceju na trejlere porno filmova!

Pošto je ovo studentski list, moram te pitati šta bi ti porucio crnogorskim studentima?
Ja mislim da oni imaju krive uzore. Oni su svuda pokretacka snaga. I alternativa i avangarda i suvi intelekt. Našim mladim ljudima fali hrabrosti, želje za novim otkricima, nekako su mi skuceni, isprepadani. Nema te životne esencije. Kompletan život u Crnoj Gori meni lici na nekakav instant gulaš bez mesa. Pazi, tu su svi zacini, tu sve miriše, rekao bi – kako cu sad da se nabucam, a kad uzmeš da jedeš vidiš da tu nema mesa, cista prevara. Sve je gola šminka. Džejms Braun je u poslednjoj turneji 2001. godine bio uvrstio i Podgoricu. To je sve bilo ugovoreno samo da se potpiše, a kad su gradonacelniku tražili pare, on je pitao: ko je taj? Svi znamo što bi znacilo za Crnu Goru da ljudi vide živu legendu od 70 godina, jer više nece moci, jer ovaj nece biti živ, može krepnut svaki cas. Ali oni koji to mogu, ne razumiju, jer su se podigli uz muziku, ne znam, Silvane Armenulic i Harisa Džinovica, takav im je profil.

Cime još planiraš da se baviš, posle ovog intrvjua?
Evo sad sam mislio da napravim neki novi TV projkat, ali nažalost vlasnici medija u Crnoj Gori se ponašaju kao feudalci. Medijska scena u Crnoj Gori lici na feudalnu spregu kurcevitih vlasnika i novinarcica koji se utrkuju ko ce više da im se šupne. Imao sam još davno ponudu, kad sam imao više energije, da odem i radim u inostranstvo. Sad bi bio pun para i dolazio ode kao turista, ali sam se zajeb’o. Ovako ostadoh da prodajem kikiriki… Mada ce sledeca stvar biti da pravim film i tim planiram da se bavim do kraja života. Ali ni u ludilu mi ne pada na pamet da radim ove filmove kao što rade ovaj Vukcevic i Perovicka. To za koliko su oni snimili filmove, to nijesu male pare, a to što su oni snimili je Ljovisna, kic obicni.

Svi te znaju kao Brchka Brchkovicha, hoceš li nam za kraj otkriti tvoje pravo ime?
Goran Nikcevic, to mi je administrativno ime, Pješivac, na njih sam genetski povukao po izgledu, a bogomi i po ludilu. Moram ti priznat, ja nikad u životu nijesam nikog izbio, doduše jesu mene par puta isparapucali, ali cesto sanjam, i to uvijek poslije dobrog seksa, kako kidam glave i to sve ovim poznatim likovima – i uživam od ljepote! A kad se probudim i razmislim o tome, ja kapiram da to nije ništa drugo, nego moji pješivacki geni.

razgovarao: PR