Fish In Oil, dobro poznata skupina vrhunskih muzičara okupljena oko gitariste i slikara Bratislava Radovanovića dolazi u Crnu Goru. Za vikend će nastupiti u kotorskom Evergreen klubu, pa zatim u nikšićkom Blues Brothers baru.
Fish In Oil u različitim inkarnacijama postoji skoro tri decenije. Međutim tek posljednjih nekoliko godina ste počeli da objavljujete albume. Zašto je to tako?
Grupa pod imenom Fish In Oil postoji jako dugo ali u prvih desetak godina nije bilo ambicija da se bavimo autorskim radom. Potreba za komponovanjem autorske muzike se javila posle mog preseljenja iz Prištine u Beograd, početkom dvehiljaditih. Prvi nikada objavljeni snimak grupa je napravila oko 2006., dok je prvi album objavljen 2012. Do sada imamo četiri izdanja i vrlo uskoro ćemo snimiti i peti album koji će verovatno biti i najposebniji do sada…
Ipak, iza vas su četiri albuma od kojih je jedan dvostruki. Koliko je teško objaviljivati džez u današnje vrijeme?
Mi smo do sada imali sreće da su izdavači iskreno želeli da objavljuju naše albume. Poslednja dva je objavila Muzička kuća Metropolis i sa njima stvarno imamo lepu saradnju.
Nastupate u Crnoj Gori. Je li ovo prvo gostovanje?
U Crnoj Gori smo nastupali par puta, na cetinjskom džez festivalu i u Bijelom Polju na White field jazz festivalu
Kakav je život džeza, samim tim I ovog Vašeg projekta u regionalnim okvirima?
Džez je u regionu uvek živeo, ali su retki oni koji su živeli od džeza. Mi smo jako svesni da muzički pravac kome pripadamo ima jako ograničenu publiku, ali to je stvar našeg izbora. Mislim da u regionu svi koji slušaju ovu vrstu muzike znaju za nas.
Koliko je teško održati ekipu vrsnih muzičara na okupu, znajući da ovo nije jedini projekat na kojem rade?
Mi smo grupa koja u ovoj postavi postoji već desetak godina i pored toga što nas vezuje muzika povezali smo se i kao prijatelji. Svi članovi naravno imaju više različitih ,,projekata”, jer drugačije ne bi mogli da opstanu. Svi oni su pre svega autori u svojim matičnim grupama. Uglavnom uspevamo da se uklopimo za nastupe ali kada je neko sprečen uvek imamo prijatelje sjajne muzičare koji znaju naše kompozicije i priključe se kao zamena.
S obzirom da Vaše numere komuniciraju isključivo tonovima i nemaju jezičku barijeru, da li pokušavate doći do stranih izdavača?
Nismo do sada pokušavali da pronađemo stranog izdavača, ali nije da ne bismo voleli. Objavljivanje albuma u Evropskoj uniji kao objedinjenom tržištu donosi više recenzija, mogućnosti za nastupe…
Ako bi se pisala poezija koja bi išla uz Vašu muziku, kako je zamišljate?
Uvek sam svoje kompozicije zamišljao isključivo kao instrumentalne koje bi kod slušaoca stvorile dovoljno asocijacija da se pretvore u priču. Kad pomislim na poeziju u muzici prvo mi pada na pamet Tom Wants, Dylan, a na našim prostorima Arsen Dedić, Kralj Čačka…
Rekli ste jednom jako zanimljivu i veoma istinitu rečenicu: “povlađivanje tržištu i širokoj publici bilo bi samosahranjivanje ove muzike”. Čini mi se ipak da je danas na svjetskoj sceni prisutan prilčan broj džezera okrenutih komercijalnim vodama. Vaš komentar?
Naučio sam vremenom da ne komentarišem to što drugi rade, barem ne javno :). Svako ima prava da radi šta hoće. Na kraju krajeva svi se mi bavimo muzikom iz različitih pobuda.
U jednom intervjuu pominjete i da su gitarski heroji po Vama ubice muzike. Da li je to zbog pretjeranog insistiranja na tehnici ili nečega drugog?
To i dalje mislim, mada se ne odnosi samo na gitarske heroje, odnosi se na sve egocentrične i sujetne instrumentaliste kojima je jedino bitno da se pokažu dok muzika trpi. Njih na žalost ima mnogo. Moje subjektivno mišljenje je da nije uopšte bitno koje ćeš note da sviraš već koju ćeš priču da ispričaš.
Vratimo se Fish In Oil-u. Nedavno ste nastupili i sa Marc Ribotom. Kako je došlo do te saradnje i koliko ste zadovoljni?
Marc Ribot je za neke od nas jedan od najvećih muzičara dvadesetog i dvadeset prvog veka. Kad samo pomislim kakve je tragove ostavio iza sebe od Waitsovog albuma Rain Dogs (1985) pa do albuma Songs Of Resistance. Sama činjenica da je pristao da dođe i nastupi sa nama je potpuno neverovatna. Do saradnje je došlo tako što smo mi dobili poziv da nastupimo na Beogradskom džez festivalu sa gostom iz inostranstva. Povezao nas je zajednički prijatelj Miha iz Ljubljane. Mislim da posle koncerata sa njim grupa svira znatno bolje. Divna je stvar što smo ostali u kontaktu, čak je i bio u Beogradu na par dana tokom juna.
Po vokaciji ste slikar. Na čemu ste gradili svoj likovni izraz?
Slikarstvo je moje osnovno zanimanje. Moj likovni izraz se znatno menjao tokom godina. Kao studentu prištinske akademije nametnut mi je kao i većini studenata taj izraz blizak lirskoj apstrakciji. Godine tumaranja, iščitavanja istorije umetnosti, rada na sebi… su dovele do toga da se ja okrenem figurativnom slikarstvu i pre svega zanatu koji je nažalost zaboravljen u instant životima koje živimo i da na taj način kroz metafore, alegorije ispričam svoje priče…
A na muzički? Čini se da surf zvuk daje poseban pečat vašim kompozicijama.
Surf zvuk je po meni najlepši zvuk električne gitare. Veliki kompozitori poput Morikonea, Badalamentija su dokazali da se taj zvuk uspešno može aplicirati u klasične kompozicije i da stoji uz predivne zvuke akustičnih instrumenata. Moje kompozicije su sublimacija svega onoga što privatno volim da slušam, a i svega onoga što sam u životu čuo i nalazi se negde u podsvesti.
Da li muzika i slikarstvo u Vašem slučaju utiču jedno na drugo?
Trenutno se potiru zato što nažalost nemam dovoljno vremena da se posvećeno bavim i muzikom i slikarstvom, ali nije uvek bilo tako. Mislim da mi je činjenica da se bavim slikarstvom mnogo pomogla prilikom formiranjanja muzičkog ukusa, a takođe i muzičkog rečnika.
S obzirom da dobar dio opusa Fish In Oil-a zvuči kao soundtrack, može li biti da je upravo film najbolja tačka spajanja ove dvije umjetnosti.
Filmzka muzika je naša najveća inspiracija. To što mi stalno pokušavamo je da sviramo asocijativno i da nam muzika bude kao film bez slike tj da kod slušaoca stvorimo dovoljno asocijacija da se kao rezultat stvarno jave slike. Nažalost retko kada i uspemo 🙂
Koji bi film voljeli „ozvučiti“?
Uuuh, ne znam zašto ali prvo sam pomislio na Sedmi pečat. Verovatno zato što se bavi smrću kao večitom temom u istoriji umetnosti, temom koja je dosta zastupljena u mom kako likovnom tako i muzičkom stvaralaštvu.
Razgovarao: DL
foto: Ana Paunković